Imamo prekosutra pet godina mature…
Pitala me je drugarica da napišem govor u ime našeg odeljenja. Odbio sam iz prve, bez ikakvog razmišljanja…
O čemu bih mogao da pišem?
O propasti generacije, o neobrazovanju? Primitivizmu? Nepoverenju? Apsolutnoj nezainteresovanosti za grad, državu? Nemanju posla? Nemanju perspektive? O sve gorem školskom sistemu koji stvara idiote? Medijskom? Kulturnom? Političkom? O tome kako pucamo kao društvo po svim šavovima? O tome kako udaramo jedni na druge? Zavidimo? O tome kako mrzimo iz dna duše?
I kada bih pročitao tako nešto, čemu sve to? Koga uopšte briga za to? Koga briga za bilo šta ljudsko na ovom svetu?
Eventualno bi neko podrignuo u znak odobravanja a posle nastavio krišom da čačka zube ili da procenjuje da li je nakit na drugarici preko puta bižuterija ili pravi…
Mogao bih da pričam o Ekremu Jevriću, Velikom bratu, Farmi? Možda bi me tada razumeli? Mogao bih da pričam o tome kako okrećemo glavu jedni drugima kada se sretnemo na ulici? O tome kako ću biti srećan ako od nas dvadeset i nešto iz odeljenja dođe bar deset? Mogao bih o tome, ali neću…
I biće to super matura. Ne sumnjam. Biće jedenje, pijenje, ljubljenje, grljenje, igranje, malo Ceca, malo Jeca, malo Džej, malo Toma. Isplivaće na površinu sve ono potisnuto, sevnuće poneka strast, poneka zakasnela suza, poneki trač i izvinjenje i sve će se nastaviti po starom.
I, umesto da se zbližimo, pomognemo jedni drugima, uradimo nešto za grad, zemlju, mi ćemo da isfoliramo to veče i ništa neće da se promeni.
Umesto da se zbližimo, mi ćemo da gledamo ko je šta obukao, čije odelo i haljina koliko košta. Merićemo ko je šta uradio, hvalićemo se, zavidećemo i to je to.
I šta? Treba da pričam neke patetične priče, ne pada mi na pamet. Muka mi je više od cile – mile foliranja, šlihtanja, namigivanja, prijateljstava, zagrljaja i obećanja za jedno veče…
To što naše odeljenje neće imati govor – možda će biti i najbolji govor te večeri?! Možda najbolji u poslednjih deset – dvadeset generacija?
Nekada se sve može reći ćutanjem, ne kažeš ništa i sve si rekao. To je pravi utisak. To je prava slika današnjice. A ne kojekakve prazne priče i baljezgarije kao što su – «Ti divni cvetovi mladosti koji su poleteli ka nebeskim visinama i blistaju u punom sjaju nošeni vetrovima sudbine ispisuju najlepše stranice života…»
Kakvog bre života?! Kakve bre crne mladosti?!
Dokle ćemo da budemo licemerni? Dokle ćemo da se foliramo i da se prikazujemo boljim nego što jesmo dok nam je, u stvari, sve gore?
Svako treba iskreno da kaže ono što ima, ono što mu je na duši, ako još uvek ima dušu, a ne da lažemo jedni druge.
Zato mi nemamo ništa da kažemo, to je naš govor. Mislim da smo time sve rekli!
Hvala!
Izvor: stefansimic.net