„Мама, знаш шта се десило? Кад нас је Марков тата возио на енглески, отворио је прозор од кола да Марко избаци жваку!” – испричао ми је мој десетогодишњи син, помало и шокиран.
И размишљам, колико је све погрешно. Да живимо у некој уређеној држави, било би апсолутно нормално, пожљено и одговорно да возач аутомобила иза овог који је то видео позове комуналну службу тог града и пријави неодговорно понашање. Да комунална служба изађе, установи чињенице и напише казну. Или чак да возачу само стигне казна на адресу. Уз камере на сваком кораку, то је тако једноставно.
Код нас, да ли бисмо ту особу која је пријаву поднела сматрали одговорним грађанином или – цинкарошом? Нисмо баш нација која воли уредност и чистоћу, дража нам је могућност да бацимо папир на сред улице.
Одувек своју децу учим да се на улици и ван куће понашају као што би то радили у својој кући. До те мере су научени, да је вероватније да ћу папирић пронаћи на поду у њиховој соби него да ће га бацити у траву или на бетон.
И апсолутно сам сигурна да ће тако бити бар још неко време, док не почну више да се угледају на вршњаке. Онда ће се, можда, ствари ускомешати, а кад прођу тинејџерски дани, све ће доћи на своје. Дете које расте уз родитеље који никад нису бацили папирић на улици, постају одрасли који неће бити срамота овог друштва.
И управо због људи које није брига, сваке године, негде у пролеће, хиљаде волонтера изађе на улице, у паркове, поред река и путева, и покупе тоне смећа које нико није бацио случајно. Прошле недеље је то била већ четрнаеста акција „Заврни рукаве“ – и свака част људима који су изашли. Али сваке године се поставља исто, неугодно питање: зашто ово уопште мора да постоји?
Одговор је једноставан и непријатан: зато што је бацање смећа где год ти падне на памет у Србији потпуно друштвено прихватљиво понашање. Не у теорији – у теорији сви знају да није лепо. У пракси. У свакодневној, видљивој, поражавајућој пракси.
Пикавац кроз прозор аутомобила? Нормална ствар. Жвака на тротоару? Па где ћу је… Кеса смећа из стана у канту на дечјем игралишту јер је „успут“? Ма, кога брига. Псећи измет на стази или трави у парку? Власник је већ отишао. Нико није видео. Или јесу видели – и није их брига.
Интересантно је да су исти ти људи врло често гласни када треба да се пожале – на државу, на комунално, на то како ништа не функционише и како је све занемарено. Веза између тога што сами раде и стања које критикују није им баш видљива. Ваљда је комунално ту да чисти где год да они баце, у чему је проблем?
Казне постоје. Инспектори не.
Формално гледано, Србија има прописе. Комунална инспекција, новчане казне, законски оквир – све је то на папиру у реду. У пракси, шанса да вас неко казни због баченог пикавца или кесе смећа остављене крај клупе једнака је шанси да вас погоди гром. И управо свест о томе – да нема последица – чини систем потпуно импотентним. Тамо где нема последица, нема ни промене понашања. Остаје само морални апел, који већ деценијама не пали.
Шта деца уче гледајући све ово
Дете које седи на задњем седишту и гледа како родитељ избацује пикавац кроз прозор узалуд учи у школи о екологији. Остаће му оно шта одрасли заправо раде. Дете које викендом иде у парк и види кесе смећа поред клупе, флаше у жбуњу, опушке по песку – учи да је то нормално. Да неко други то чисти, ако се икад почисти.
Вреди застати на тренутак и замислити како то изгледа из перспективе детета које пита зашто тата није бацио у канту. Одговор који добије – или не добије – остаје дуже него што ико мисли.
Земља у којој волонтери морају сваке године да сакупљају тоне смећа које су оставили други грађани није само земља са проблемом дисциплине – то је земља у којој су се неки одлучили да живе на туђи рачун. На рачун оних који имају довољно поштовања према заједничком простору да не остављају за собом неред који ће неко други решавати.