Nikada u istoriji nije postojala tolika količina zvukova i slika dostupnih jednim pokretom prsta – i nikada nije bilo teže pronaći ono što zaista vredi.
U vremenu kada se kulturna ponuda meri terabajtima, a pažnja učenika sekundama, pitanje ukusa postaje pitanje opstanka – kako kulture i umetnosti, tako i elementarnog ljudskog dostojanstva. Današnja omladina odrasta u estetskom pejzažu koji je fragmentaran, bučan i često lišen dublje vrednosne unutrašnje osnove. Mnogi produkti popularne kulture koje svakodnevno konzumiraju nemaju nikakvu vrednosnu potporu – ni umetničku, ni moralnu, ni istorijsku. Kič, a često i ono ispod njega, postaje dominantan jezik zabave. U tom jeziku nema mesta za suptilnost, ironiju, introspektivnu tugu ili finu liriku – sve se svodi na trenutni impuls, vizuelni i zvučni šok, ili patetičnu emotivnu hiperprodukciju.
To nije isključiva krivica mladih. Reč je o sistemskom propustu – posledici višedecenijske nebrige društva i kulturne politike da neguje kriterijume, obrazuje publiku i usmerava je ka delima koja oplemenjuju. Kada se decenijama ne ulaže u umetničko obrazovanje i kulturnu infrastrukturu, ukus se prepušta tržištu, a tržište se gotovo uvek naginje ka onome što je brzo, jeftino i lako probavljivo.
A istorija nas uči da popularna kultura može biti upravo suprotno – snažna, inovativna, estetski visoka i društveno angažovana. Pogledajmo samo Bitlse – muzičku grupu koja je radikalno promenila zvuk popularne muzike, ali i presudno uticala na modu, jezik, društvene stavove, pa i politiku. Reklo bi se čak – revolucionarno.
Ili raniji jazz age u Americi, koji je doneo novu slobodu izraza, oblikovao identitet cele generacije i inspirisao književnike poput F. Skota Ficdžeralda.
Beat pokret pedesetih i šezdesetih, oličen u delu Džeka Keruaka, Alena Ginzberga i Lorensa Ferlingetija, pokazao je kako se iz kontrakulture rađaju nova estetska i duhovna merila.
Pop art Endija Vorhola razotkrio je potrošačku kulturu kroz ironiju i estetsku igru, dokazujući da i takva kritika društva može biti masovno razumljiva.
Takva dela i pokreti svedoče da popularna kultura ne mora biti suprotnost umetnosti – ona to postaje tek kada se liši unutrašnje autentičnosti i kad joj jedini cilj postane prodaja. Učionica tu ima neprocenjivu ulogu: ona može da pokaže učenicima da postoji drugačiji horizont od onoga što im algoritmi svakodnevno serviraju. Da nije sve što je komercijalno i trenutno popularno ujedno i vredno.
Zadatak nastavnika, naročito onog koji predaje starijim razredima i srednjoškolcima, između ostalog, jeste da bude vodič kroz kulturnu džunglu – da izdvoji bisere iz gomile šljunka, da pokaže zašto je glas Ele Ficdžerald jednako svež i danas, zašto su stihovi Arsena Dedića, Đorđa Balaševića, Džonija Štulića, Duška Trifunovića i Milana Mladenovića lek protiv banalnosti, zašto ekranizacija romana „Ubiti pticu rugalicu“ (Harper Li) ne gubi snagu ni pred najnovijom filmskom tehnologijom. Zašto su filmovi Vudija Alena, osim što su duhoviti i šarmantni na poseban način, i jedna vrsta intelektualne igre. Zašto filmovi Stenlija Kjubrika predstavljaju duboka i filozofska, često neprijatna, pitanja o ljudskoj prirodi i njenoj ambivalentnosti. U čemu je snaga Formanove „Kose“, šta današnji reditelji duguju starim majstorima poput Hičkoka, šta znači dobra ekranizacija nekog književnog dela. I može li film, kao drugačija umetnost, da nadmaši književni predložak. Zašto moderan, savremen pristup nekoj Šekspirovoj drami u pozorištu ne mora da znači da Hamlet bude u farmerkama.
Da ih makar usmeri da razlikuju nostalgiju od patetike, setu od razuzdane ispraznosti, poetsku i filozofsku dubinu od jeftine fraze.
Da ih kroz pristup nekom umetničkom delu podstakne ne samo na reprodukovanje, već i razmišljanje, preispitivanje, dijalog sa predrasudama, polemiku.
Jer kada mladi razviju osećaj za lepo, duboko, istinito i vredno, oni postaju otporniji na estetske obmane. A tada popularna kultura prestaje da bude puka zabava i postaje ono što je u svojim najboljim trenucima oduvek bila – pokretač promene, vetar koji oplemenjuje i prostor susreta umetnosti i života.
Milan Stanković