„Moj tata kaže da ljudi kao ti više nisu važni.“
Bez podsmeha. Bez zlobe. Samo iskrena dečija istina – ona što boli jer dolazi nevino. Trepnuo je, pa dodao: „Ti čak ni TikTok nemaš.“
Kad sam počela da predajem osamdesetih, to je bio poziv. Verovalo se da učitelji menjaju svet. Nismo bili bogati, ali smo bili cenjeni. Roditelji su donosili pite na roditeljske sastanke. Deca su crtala srca koja nikad nisu bila simetrična.
Ali taj svet je polako nestajao. Umesto radosti, došla je iscrpljenost, birokratija i tišina koju ne znam da opišem.
Moje večeri su nekad mirisale na papir u boji, šljokice i lepak. Danas su to digitalni izveštaji, da se zaštitim od pretnji, žalbi i snimaka telefonom dok pokušavam da smirim dete u histeriji.
Deca su se promenila. Ne svojom krivicom.
Dolaze umorna, napeta, preplavljena ekranima. Prsti im znaju svajp pre nego što nauče drda drže bojicu. Neka ne znaju da gledaju u oči. Ne znaju da sačekaju red. A mi – mi treba da sve to popravimo. Da lečimo, učimo, dokumentujemo – za šest sati dnevno, s resursima koji stanu u jednu fioku.
Kutak za čitanje koji sam nekad pravila – s jastucima i papirnim zvezdicama – zamenili su grafikoni i „metrike učenja“. Mladi direktor mi je rekao: „Možda ste vi previše brižni. Sistem traži rezultate.“
Kao da je dobrota slabost.
Ali ostala sam. Zbog tih malih svetih trenutaka koje nijedna tabela ne može da izmeri:
„Podsećaš me na moju nanu.“
„Osećam se sigurno ovde.“
„Pročitao sam celu stranicu.“
To su bile iskrice zbog kojih sam dolazila svaki dan.
Ali ova zadnja godina je slomila nešto u meni.
Agresija je postala oštrija. Smeh u zbornici je zamenila tišina. Svetlo je nestalo iz mnogih očiju. Gledala sam kako divni učitelji – moji prijatelji – kopne pod teretom sagorevanja. Njihova radost je postala borba za preživljavanje.
I ja sam počela da bledim. Kao kreda na tabli koju su previše puta brisali.
Danas sam počela da se opraštam. Skinula sam izbledele crteže sa zidova. Spakovala trideset godina ručno pravljenih čestitki u kutiju. U zadnjoj fioci našla sam pismo iz 1998:
„Hvala što si me volela kad je bilo teško voleti me.“
Sela sam na pod i zaplakala.
Nije bilo torte. Nije bilo aplauza. Samo rukovanje mladog direktora koji me nazvao „gospođo“ dok je gledao u notifikacije.
Ostavila sam stolicu za ljuljanje. I kutiju sa nalepnicama. Ono što sam ponela su lica stotina dece koja su mi verovala dovoljno da uče. To se ne može naučiti. Ne može izmeriti. Ne može zameniti.
Nedostaje mi vreme kad su učitelji bili partneri, a ne mete. Kad su roditelji i nastavnici radili zajedno, a ne jedni protiv drugih. Kad su škole više verovale u čuda nego u brojke.
Zato, ako poznaješ učitelja – bilo kojeg – zahvali mu. Ne šoljicom ni drugim poklonima. Nego rečima. Poštovanjem. Razumevanjem.
Jer iza svakog rezultata stoji srce koje je pokušalo.
U svetu koji ih često zaboravi – učitelji nikad ne zaborave našu decu.
Autor: Nepoznat