„Мој тата каже да људи као ти више нису важни.“
Без подсмеха. Без злобе. Само искрена дечија истина – она што боли јер долази невино. Трепнуо је, па додао: „Ти чак ни ТикТок немаш.“
Кад сам почела да предајем осамдесетих, то је био позив. Веровало се да учитељи мењају свет. Нисмо били богати, али смо били цењени. Родитељи су доносили пите на родитељске састанке. Деца су цртала срца која никад нису била симетрична.
Али тај свет је полако нестајао. Уместо радости, дошла је исцрпљеност, бирократија и тишина коју не знам да опишем.
Моје вечери су некад мирисале на папир у боји, шљокице и лепак. Данас су то дигитални извештаји, да се заштитим од претњи, жалби и снимака телефоном док покушавам да смирим дете у хистерији.
Деца су се променила. Не својом кривицом.
Долазе уморна, напета, преплављена екранима. Прсти им знају свајп пре него што науче дрда држе бојицу. Нека не знају да гледају у очи. Не знају да сачекају ред. А ми – ми треба да све то поправимо. Да лечимо, учимо, документујемо – за шест сати дневно, с ресурсима који стану у једну фиоку.
Кутак за читање који сам некад правила – с јастуцима и папирним звездицама – заменили су графикони и „метрике учења“. Млади директор ми је рекао: „Можда сте ви превише брижни. Систем тражи резултате.“
Као да је доброта слабост.
Али остала сам. Због тих малих светих тренутака које ниједна табела не може да измери:
„Подсећаш ме на моју нану.“
„Осећам се сигурно овде.“
„Прочитао сам целу страницу.“
То су биле искрице због којих сам долазила сваки дан.
Али ова задња година је сломила нешто у мени.
Агресија је постала оштрија. Смех у зборници је заменила тишина. Светло је нестало из многих очију. Гледала сам како дивни учитељи – моји пријатељи – копне под теретом сагоревања. Њихова радост је постала борба за преживљавање.
И ја сам почела да бледим. Као креда на табли коју су превише пута брисали.
Данас сам почела да се опраштам. Скинула сам избледеле цртеже са зидова. Спаковала тридесет година ручно прављених честитки у кутију. У задњој фиоци нашла сам писмо из 1998:
„Хвала што си ме волела кад је било тешко волети ме.“
Села сам на под и заплакала.
Није било торте. Није било аплауза. Само руковање младог директора који ме назвао „госпођо“ док је гледао у нотификације.
Оставила сам столицу за љуљање. И кутију са налепницама. Оно што сам понела су лица стотина деце која су ми веровала довољно да уче. То се не може научити. Не може измерити. Не може заменити.
Недостаје ми време кад су учитељи били партнери, а не мете. Кад су родитељи и наставници радили заједно, а не једни против других. Кад су школе више веровале у чуда него у бројке.
Зато, ако познајеш учитеља – било којег – захвали му. Не шољицом ни другим поклонима. Него речима. Поштовањем. Разумевањем.
Јер иза сваког резултата стоји срце које је покушало.
У свету који их често заборави – учитељи никад не забораве нашу децу.
Аутор: Непознат