Учитељ који је тражио превише

1 априла, 2022

Драган Кувељић је учитељ, педагошки саветник, коаутор више акредитованих обука, уџбеника, али и приручника у издању Креативног центра – Како стварати пријатну атмосферу за учење и 101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна. Један је од добитника признања Најбољи едукатори у Србији за 2014.

– Нисам оптерећен формалностима и не радим по шаблону. Бавим се суштином, а то је целовити развој личност детета. Не делим школу и живот, већ их интегришем кроз тематски рад.

Кључна ствар око које развијам тему су: функционална знања, умења и ставови. Радим тематски и кроз мање пројекте подстичем, усмеравам и мотивишем децу ка изградњи функционалних и целовитих знања, правих вредности и јасних ставова. Исту важност придајем тзв. главним предметима и предметима вештинама, где истичем управо други део назива вештина, а то је ликовна и музичка култура, и физичко васпитање. – каже учитељ Драган.

Међутим, као и сви учитељи, суочава се са гомилом свакодневних проблема и ситуација које су, у неком боље развијеном друштву – незамисливе.

Једну такву описао је у причи коју у целини преносимо у наставку.

Треба ли учитељу столица?

Ускоро ћу заокружити свој радни век, који сам провео у школи – радећи као учитељ. Никада до сада нисам имао нову или како-тако пристојну столицу. Увек су то биле оне, преостале ко зна од када, или мање на којима деца седе.

Годинама, кроз разне пројекте и уз подршку донатора, успео сам од учионице да направим пристојно место за подучавање и учење. Моји ђаци и ја имамо паметну таблу, штампач, активну звучну кутију, лаптоп и низ других погодности које наставу и учење чине функционалнијим и успешнијим. Захваљујући донаторима – несебичним, дивним људима, два пута сам мењао клупе и столове у учионици. Сада имамо округле столове, да деца уче тимски, кроз интеракцију. Амбијент смо учинили пријатним и са лепим столицама у боји. Трудим се да учење деци буде пријатно искуство.

Радовао сам се новом намештају за децу и чинило ми се да је неумесно да, од тих донатора, тражим и једну „учитељску“ столицу. Очекивао сам да ће то ипак урадити школа, јер је моје радно место део те школе у којој сам учитељ. Навикао сам да, све што ми треба, морам и да тражим.

Охрабрим се тако, пре неку годину, одем код директорке – са аргументом да је време да променим столицу, која је дотрајала и оштећује под својим ногарима. Одговор директорке је био да и другима треба столица, па ће видеће шта може да уради.

Неразумевање на које сам наилазио, у жељи да допринесем изгледу учионице, траје још од „владавине“ претходне директорке. Тада сам тражио двадесет шрафова да намонтирам округле плоче и ногаре за столове. Одговор је био да не може да ми изађе у сусрет и да то није тако лако. Да постоји процедура, мора да се распише тендер за двадесет шрафова и свашта нешто. Видим да од тога нема ништа. Одем у продавницу и сам купим. Покајао сам се што сам је уопште и питао за такву ситницу.

Пре неки дан ми се учинило да ћу, напокон решити мој дугогодишњи проблем учитељске столице. Улазим у школу, кад испод степеништа стоји неколико тапацираних столица, на око врло лепих и функционалних. Обрадујем се и помислим да пред крај радног века, можда и мене нека западне па макар половна. Распитам се одакле столице. Кажу ми – поклонила једна банка школи. Размишљам, баш лепо од банке. Боље да дају школи него да баце. Распитујем се за директорку, како бих сазнао да није нека и за мене. Међутим, није била ту. Гледам у оне столице, охрабрим се узмем једну и однесем у учионицу. Помислим, ваљда сам је заслужио, а сутра ћу преговарати са директорком о томе. Поносан на свој „подухват“ седнем на столицу. Удобна, ручица за подешавање не ради, али боже мој – зато и јесте половна. Има и точкиће. Размишљам, благо овим банкарима могу барем да седну као људи достојни поштовања.

Прошао лепо тај дан, деца раде, ја повремено седнем на ону банкарску столицу да одморим. И тако, задовољан одем кући. Дођем други дан кад столице нема. Питам теткице за столицу, а оне кажу да је однела директорка. Аууу… следих се у моменту! Мислио сам да су директори ту да се договарају, доносе и подржавају. Баш сам се непријатно осећао. Помислих, још мало па ћу у пензију, а никако да стигнем до неке пристојне учитељске столице.

Нешто размишљам, па можда је директорка у праву! Шта ће учитељу столица! И ко је уопште учитељ у школи! Шта он има да седи, зар није боље да шета како би пратио шта деца раде. Можда је тактика у томе да се што више крећемо, јер учитељ мора бити здрав, бити здрав!

Има једна поучна прича о старим Грцима и Сократове одбране учитеља, а гласи овако: “Ако Атина остане без обућара, Атињани ће ићи боси. Ако Атина остане без лекара, Атињани ће бити болесни. Ако Атина остане без учитеља, Атине неће бити“. И Јапанци држе до учитеља, јер једини који нису дужни да се склањају цару, јесу учитељи. Поента је да ни цареви не могу без учитеља. И Доситеј Обрадовић је помињао учитеље, али нећу то овде цитирати.

Ово код нас је неко друго време. Нашим „царевима“ не треба знање. Они и онако дипломе купују, а за учитеља – кога брига. Могу да седе, ако имају где. Ако немају столицу – нек шетају до миле воље, јер учитељ мора бити здрав, бити здрав – због школске деце и због своје рођене.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


2 коментара на "Учитељ који је тражио превише

  1. Dulekecha@gmail.com каже:

    Dragi moj kolega, i pored svih profesionalnih uspeha, očigledno nije po ukusu direktorke, a to nije ništa novo. Veliki broj ,, direktora,, ne voli radnike koji ,,iskaču,,. Još ako ima predloge za unapređenje rada škole…Ja ga razumem, ali mu ne mogu pomoći. Što bi rekao BG Vesić, to vam je tako…

  2. Алекса каже:

    Сјајан човек. Сјајна прича. На жалост свих нас, истинита и да колега није додао мало сарказма, била би тужна.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама