Драган Кувељић је учитељ, педагошки саветник, коаутор више акредитованих обука, уџбеника, али и приручника у издању Креативног центра – Како стварати пријатну атмосферу за учење и 101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна. Један је од добитника признања Најбољи едукатори у Србији за 2014.
– Нисам оптерећен формалностима и не радим по шаблону. Бавим се суштином, а то је целовити развој личност детета. Не делим школу и живот, већ их интегришем кроз тематски рад.
Кључна ствар око које развијам тему су: функционална знања, умења и ставови. Радим тематски и кроз мање пројекте подстичем, усмеравам и мотивишем децу ка изградњи функционалних и целовитих знања, правих вредности и јасних ставова. Исту важност придајем тзв. главним предметима и предметима вештинама, где истичем управо други део назива вештина, а то је ликовна и музичка култура, и физичко васпитање. – каже учитељ Драган.
Међутим, као и сви учитељи, суочава се са гомилом свакодневних проблема и ситуација које су, у неком боље развијеном друштву – незамисливе.
Једну такву описао је у причи коју у целини преносимо у наставку.
Треба ли учитељу столица?
Ускоро ћу заокружити свој радни век, који сам провео у школи – радећи као учитељ. Никада до сада нисам имао нову или како-тако пристојну столицу. Увек су то биле оне, преостале ко зна од када, или мање на којима деца седе.
Годинама, кроз разне пројекте и уз подршку донатора, успео сам од учионице да направим пристојно место за подучавање и учење. Моји ђаци и ја имамо паметну таблу, штампач, активну звучну кутију, лаптоп и низ других погодности које наставу и учење чине функционалнијим и успешнијим. Захваљујући донаторима – несебичним, дивним људима, два пута сам мењао клупе и столове у учионици. Сада имамо округле столове, да деца уче тимски, кроз интеракцију. Амбијент смо учинили пријатним и са лепим столицама у боји. Трудим се да учење деци буде пријатно искуство.
Радовао сам се новом намештају за децу и чинило ми се да је неумесно да, од тих донатора, тражим и једну „учитељску“ столицу. Очекивао сам да ће то ипак урадити школа, јер је моје радно место део те школе у којој сам учитељ. Навикао сам да, све што ми треба, морам и да тражим.
Охрабрим се тако, пре неку годину, одем код директорке – са аргументом да је време да променим столицу, која је дотрајала и оштећује под својим ногарима. Одговор директорке је био да и другима треба столица, па ће видеће шта може да уради.
Неразумевање на које сам наилазио, у жељи да допринесем изгледу учионице, траје још од „владавине“ претходне директорке. Тада сам тражио двадесет шрафова да намонтирам округле плоче и ногаре за столове. Одговор је био да не може да ми изађе у сусрет и да то није тако лако. Да постоји процедура, мора да се распише тендер за двадесет шрафова и свашта нешто. Видим да од тога нема ништа. Одем у продавницу и сам купим. Покајао сам се што сам је уопште и питао за такву ситницу.
Пре неки дан ми се учинило да ћу, напокон решити мој дугогодишњи проблем учитељске столице. Улазим у школу, кад испод степеништа стоји неколико тапацираних столица, на око врло лепих и функционалних. Обрадујем се и помислим да пред крај радног века, можда и мене нека западне па макар половна. Распитам се одакле столице. Кажу ми – поклонила једна банка школи. Размишљам, баш лепо од банке. Боље да дају школи него да баце. Распитујем се за директорку, како бих сазнао да није нека и за мене. Међутим, није била ту. Гледам у оне столице, охрабрим се узмем једну и однесем у учионицу. Помислим, ваљда сам је заслужио, а сутра ћу преговарати са директорком о томе. Поносан на свој „подухват“ седнем на столицу. Удобна, ручица за подешавање не ради, али боже мој – зато и јесте половна. Има и точкиће. Размишљам, благо овим банкарима могу барем да седну као људи достојни поштовања.
Прошао лепо тај дан, деца раде, ја повремено седнем на ону банкарску столицу да одморим. И тако, задовољан одем кући. Дођем други дан кад столице нема. Питам теткице за столицу, а оне кажу да је однела директорка. Аууу… следих се у моменту! Мислио сам да су директори ту да се договарају, доносе и подржавају. Баш сам се непријатно осећао. Помислих, још мало па ћу у пензију, а никако да стигнем до неке пристојне учитељске столице.
Нешто размишљам, па можда је директорка у праву! Шта ће учитељу столица! И ко је уопште учитељ у школи! Шта он има да седи, зар није боље да шета како би пратио шта деца раде. Можда је тактика у томе да се што више крећемо, јер учитељ мора бити здрав, бити здрав!
Има једна поучна прича о старим Грцима и Сократове одбране учитеља, а гласи овако: “Ако Атина остане без обућара, Атињани ће ићи боси. Ако Атина остане без лекара, Атињани ће бити болесни. Ако Атина остане без учитеља, Атине неће бити“. И Јапанци држе до учитеља, јер једини који нису дужни да се склањају цару, јесу учитељи. Поента је да ни цареви не могу без учитеља. И Доситеј Обрадовић је помињао учитеље, али нећу то овде цитирати.
Ово код нас је неко друго време. Нашим „царевима“ не треба знање. Они и онако дипломе купују, а за учитеља – кога брига. Могу да седе, ако имају где. Ако немају столицу – нек шетају до миле воље, јер учитељ мора бити здрав, бити здрав – због школске деце и због своје рођене.