Много је књига написано о образовању и васпитању. У потрази за најбољим моделом образовања и васпитања, два веома сличнa појма, мало смо залутали. Удаљили смо се од суштине.
У потрази за најлепшим и највишим дрветом смо прошли кроз шуму, а да то нисмо ни приметили. Изгубили смо се. После неког времена лутања и тражења најлепшег дрвета, коначно смо изгубили стрпљење и прво дрво на које смо наишли прогласили за најлепше и највише. Трагично је то што се НАШЕ НАЈЛЕПШЕ И НАЈВИШЕ ДРВО налази на једној пустој ливади и око њега километрима нема ни једног другог дрвета. Још трагичније је то што нам је неко други рекао да је то најлепше дрво.
Суштина образовања и васпитања је већ у нама. Негде „назад у глави“, у срцу, у осећањима… Као што већина људи зна шта је добро а шта није, у томе нам помаже наша савест, тако исто и већина људи зна шта се подразумева под добрим а шта под лошим васпитањем.
Сибирски хаски ме је научио томе шта је право васпитање и образовање. Она је била успешнија у томе од већине књига које сам прочитао. Неке књиге пишу о образовању и васпитању прешироко, неке не говоре о суштини, неке лутају у потрази за најлепшим дрветом, неке… Треба само бити стрпљив и отвореног ума.
Самим својим доласком је унела радост у нашу кућу. Сибирски хаски је раса која је најсличнија детету. Мислим на дете које ми одрасли нисмо још „покварили“.
Сибирски хаски је велики истраживач. Са друге стране можемо рећи да не постоји већи истраживач од детета. У стању су, мислим и на пса и на дете, све да примете, све да виде, све их занима, стално нешто запиткују, све их интересује…
Како би на неки начин ограничили територију по којој млади истраживачи могу несметано да истражују, ми одрасли морамо око те територије да дигнемо ограду. Ограду ћемо ојачати са правичношћу и доследношћу у одлукама. Млади истраживачи не би били безбедни ван те ограде.
И хаски и дете не знају да мрзе. Они све воле. Не мисле лоше. Ко је према њима добар, они су још бољи према њему.
Стално су у покрету. Највећи грех је везати ланцем хаскија. Такође, не постоји већа казна за дете од те да му се на било који начин ограничи кретање. Дете је биће кретања.
Љубав, разумевање, поштовање и стрпљење је и хаскију и детету важно, исто колико и храна и вода.
Хаски који је везан ланцем или му је било шта од горе наведеног ускраћено није срећан пас. Он може да има све: најбољу храну, најскупљи и најлепши поводац, шампионске титуле са 1000 изложби паса… али ако је везан он је несрећан. Као последица јављају се непожељни облици понашања.
Тако исто и дете може да има све: најмодерније играчке, најлепшу собу, најскупље патике, рођендан да прославља у најпознатијој играоници у граду…, али ако је везано у било ком смислу све горе поменуте материјалне ствари за њега нису битне. То је увек важно искључиво родитељима.
Сви ми знамо дубоко у себи да детету морамо да обезбедимо: љубав, разумевање, поштовање, стрпљење, слободу покрета и истраживања, границе, доследност… То смо знали и пре 10 година, и пре 50 година, и пре 300 година. Ако смо то знали раније, зашто одједном сада то није довољно добро?! Деца су била срећна и задовољна и пре него што је било књига о образовању и васпитању, и пре него што су постојали учитељи, педагози, психолози… Деца су била срећна и задовољна чији су родитељи били сиромашни или неписмени. Деца су се играла и пре него што су се појавиле играонице као једино место где се деца данас играју.
Одговорни смо ми одрасли. Већина људи је успешно угушила оно људско у себи, онај унутрашњи глас који говори шта је добро а шта не. Не размишљамо својим главама. Тражимо, купујемо и прихватамо туђе мишљење без размишљања. Не видимо дрво од шуме. Не видимо оно што нам се налази испред носа. Увек смо у потрази за брзим и лаки решењима. Купујемо децу поклонима. Јуримо за трендом. Ако смо нешто прочитали у познатом часопису, често из непроверених извора и често од недовољно стручних људи, одмах то прихватамо. Важне су нам материјалне ствари: које патике носи дете, да ли има најмодернији телефон… Не живимо живот својим главама, већ нам други говоре шта и како да радимо. Ми само слушамо и поступамо по наређењу.
Мој хаски нема ни најлепши бокс, ни најскупљу храну, шампон и поводац, па је опет срећан, пун живота и задовољан пас. Мој хаски је добио нешто много важније од тога. Мој хаски је добио љубав и поштовање. Мој хаски је равноправан члан наше породице. Мој хаски мене разуме иако не разуме шта причам. И ја сам срећан.
Када обезбедимо детету све ово, тек онда можемо причати о образовању и васпитању деце, методама и исходима рада са децом, наставним плановима и програмима…
Учитељ Мики