Učiteljica Suzana Miljković bila je gost naše rubrike Mi VAS pitamo i tom prilikom odgovorila na mnoga važna pitanja. Između ostalih važnih tema našla se i jedna o kojoj često razgovaramo s nastavnicima. A to je – – šta bi prvo uradili da na kratko sednu u ministarstku fotelju. Evo šta nam je, nakon decenija rada u učionici, sa decom, Suzana odgovorila:
”Da me neko danas posadi u tu ministarsku fotelju, a verujte mi, to je vruć krompir koji malo ko zaista želi da drži, ne bih trošila vreme na pisanje novih zakona koje niko ne čita, niti na reforme reformi. Uradila bih tri konkretne, praktične stvari koje bi odmah, nadam se, ubrizgale kiseonik u sistem koji se guši.
1. Skratila bih gradivo za 30% i izbacila „bubanje“
Uzela bih crveni marker i precrtala trećinu suvoparnih činjenica iz svih nastavnih programa. Naša deca danas uče faktografiju koju svaki pametni telefon izbaci za pola sekunde. Zatrpani su detaljima, a ne umeju da povežu dve proste činjenice niti da razmišljaju svojom glavom. Kada skratiš program, daješ nastavniku ono najdragocenije: vreme. Vreme da se na času zaista razgovara sa decom, da debatuju, da pogreše, da nauče kako da misle, a ne šta da misle.
2. Ukinula bih birokratiju i vratila nastavniku dostojanstvo
Danas prosvetni radnik veći deo svog radnog vremena provodi kao običan ćetib i administrativac. Popunjavaju se elektronski dnevnici, operativni planovi, portfoliji, individualizovani programi, izveštaji za inspekcije… Sve se to radi da bi se pokrile forme, dok za živo dete ispred nas ostaje sve manje vremena. Ukinula bih 70% tog papirološkog besmisla. Dala bih nastavniku pravnu zaštitu i autoritet. Kada nastavnik iza sebe ima sistem koji ga štiti od nasilja (bilo od strane dece, bilo od strane agresivnih roditelja), on u učionicu ulazi uspravno i sa osmehom. Kada uplašiš nastavnika, ubio si školu.
3. Vratila bih vaspitnu ulogu školi i promenila Vukovu ,,5,00″ kontrolu
Mi smo školu pretvorili u fabriku ocena. Sve se svelo na prosek, na bodove za upis i na pritisak da svi moraju da imaju sve petice. Postali smo društvo gde je forma ,,petice“ pojela suštinu znanja i vaspitanja.
Uvela bih sistem gde se ocena za ponašanje i dečji odnos prema drugima vrednuje jednako kao i matematika ili srpski. Umesto da nam škola bude trkačka staza gde deca gledaju jedni druge kao konkurenciju, vratila bih timski rad, zajedničke projekte i humanitarni rad kao obavezan deo školskog života. Po mom mišljenju suština je u ovome. Ako se u fotelju seda sa idejom da se grade zgrade i kupuje tehnologija, to je promašaj.
Najveća promena u srpskom obrazovanju dogodila bi se onog trenutka kada bi sistem konačno rekao nastavniku: ,,Verujemo ti. Tvoj posao je da od ove dece napraviš dobre i misleće ljude, a mi smo tu da ti čuvamo leđa.“ Sve ostalo su samo kulise.