Milanka Berković je profesor razredne nastave (ili kraće – učiteljica) i pedagoški savetnik, piše pesme i priče za decu i odrasle, beletristička štiva, obavezne i neobavezne udžbenike za niže razrede osnovne škole. Mentor je na republičkim i međunarodnim takmičenjima, član komisije za polaganje ispita za licencu u organizaciji Ministarstva prosvete. Mentor je i studentima sa Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača Univerziteta u Beogradu i nastavnicima pripravnicima.
Učiteljica je u OŠ ”Filip Višnjić” u Beogradu.
I ovo je samo deo Milankine biografije koja bi teško stala u jedan tekst, autor je i koautor mnogih materijala za rad sa decom i laureat brojnih nagrada, uključujući i Dositejevu povelju i Svetosavsku nagradu.
Njen priručnik za učenje latinice ”Latica po latica” jedan je od omiljenih učiteljima u Srbiji.
Milanka je ove nedelje gost naše rubrike ”Mi VAS pitamo” gde osluškujemo upravo ljude poput nje koji su decenije proveli u učionici.
Kad biste dobili priliku da ponovo birate profesiju, da li bi učiteljski poziv bio Vaš izbor? I zašto?
Da, učiteljski poziv bi ponovo bio moj izbor. Nijedan drugi posao nema tu vrstu energije, dinamike i iskrene povratne informacije koju svakodnevno dobijate od dece.
Kada ste na početku karijere, ovaj posao birate iz ljubavi prema deci i entuzijazma. Međutim, tek nakon godina provedenih u učionici shvatite svu dubinu i lepotu ovog poziva. Biti učitelj nije samo odrađivanje časova po rasporedu. To je privilegija da, zajedno sa roditeljima, direktno stvarate budućnost jednog društva.
Šta je to što biste, kada biste na kratko seli u ministarsku fotelju, odmah promenili u srpskom obrazovnom sistemu?
Kada bih mogla da donosim odluke na ministarskom nivou, fokus reforme ne bi bio na kozmetičkim promenama, već na suštinskom unapređenju uslova rada i za nastavnike i za učenike. Preduzela bih četiri ključne mere, mada sa ove pozicije ne znam da li bi bilo moguće izvršiti izmene paralelno ili korak po korak, ali ne bih odustala od te misije.
Radikalno bih smanjila administraciju. Cilj je da se nastavniku vrati dragoceno vreme kako bi se maksimalno posvetio pripremi kvalitetne nastave, individualnom radu sa učenicima i njihovom vaspitanju, što je i primarna uloga našeg poziva.
Redukovala bih broj đaka u odeljenjima. Smanjila bih maksimalan broj učenika u odeljenju na 20. Manja odeljenja omogućavaju bolju atmosferu za rad, kvalitetniju interakciju, lakše praćenje dečjih potreba i efikasniju podršku kako za darovitu decu, tako i za učenike kojima je potrebna dodatna pomoć u učenju.
Uvela bih sistemske promene koje favorizuju očiglednu, funkcionalnu i iskustvenu nastavu. To znači više ogleda, istraživačkog rada, projektnih zadataka i terenske nastave. Deca moraju da uče kroz iskustvo i da u praksi vide primenu onoga o čemu čitaju u udžbenicima jer je to jedini način da razviju kritičko mišljenje i znanje koje će im koristiti u životu.
Nastojala bih da vratim društveni i materijalni ugled profesiji jer unapređenje obrazovnog sistema nije moguće bez motivisanog i cenjenog nastavnika kroz sistemsko povećanje zarada, ali i kroz čvrstu pravnu zaštitu integriteta nastavnika u učionici.
Iako tradicionalna nastava ima svoju vrednost, posebno u pogledu strukture i discipline, savremeni način života zahteva od nas da menjamo pristup. Današnja deca odrastaju u brzom, digitalnom okruženju i njihov mozak drugačije shvata/usvaja informacije. Da bismo ih motivisali, moramo ih staviti u ulogu aktivnih učesnika, a ne pasivnih slušalaca.
Praksa pokazuje da najbolje rezultate daje učenje kroz rešavanje problema (projektna nastava), rad u malim grupama, istraživački i eksperimentalni rad, učenje kroz igru i integrativna nastava i ambijentalno učenje.
Suština savremenih metoda nije potpuno odbacivanje tradicije, već njeno modernizovanje kroz ove forme koje od učenika prave male istraživače, kreatore i mislioce.
Direktan rad sa decom je vaš osnovni posao, ali radite i mnogo drugih stvari. Između ostalog, autor ste udžbenika i dodatnih materijala za Eduku. Kako ste se tu pronašli i šta imate na umu kad kreirate materijale iz kojih će učiti deca? Šta je važno?
Saradnja sa Izdavačkom kućom „Eduka“, kao i izdavačkim kućama pre nje, došla je kao logičan nastavak višegodišnjeg rada u učionici. Svaki učitelj koji je posvećen svom poslu svakodnevno kreira dodatne nastavne listiće, didaktičke igre i materijale kojima pokušava dodatno da pojasni ili unapredi gradivo svojim đacima. U jednom trenutku sam poželela da sve to znanje, praksu i ideje koje su dale odlične rezultate u mom odeljenju uobličim i podelim sa kolegama. Najpre sam tu ideju i strast podelila sa koleginicom Natali Šarić, sa kojom sam osmislila najviše udžbenika. I tako je počeo moj autorski/koautorski rad.
Na samom početku stvaranja uočila sam nekoliko važnih stavki koje odlikuju dobar udžbenik: materijal ne sme da bude suvoparan zbir definicija, mora biti duboko povezan sa stvarnim svetom i svakodnevnim iskustvom današnje dece; zadaci moraju da izazivaju misaonu aktivnost, da traže logičko zaključivanje, povezivanje, upoređivanje i rešavanje problema, da vode dete postepeno – od lakših, prepoznatljivih modela, ka težim, kreativnijim izazovima.
Važno je da učenik ne uči napamet kako bi samo reprodukovao činjenice, već da razume procese. Na taj način gradimo dečje samopouzdanje, a sve što nastojimo da dete nauči, približava ga generalizaciji i primeni ponuđenog.
Udžbenik mora biti estetski besprekoran i moderan. Ilustracije, grafički elementi i boje nisu tu samo da bi knjiga bila „lepa“, već oni imaju ozbiljnu didaktičku ulogu.
Pisanje za „Eduku“ je za mene velika odgovornost i ispunjenje, ali i mogućnost da iskažem kreativnost i stvaralaštvo u obliku koji može da bude dostupan svima.
Vaš rad obuhvata i veliki broj nenastavnih aktivnosti. Šta današnja deca najviše vole i koji je najlakši način da im zadržimo pažnju?
Vannastavne aktivnosti su zapravo onaj prostor gde se dešava najiskrenije, najdublje vaspitanje i socijalizacija dece. U tom prostoru izlazimo iz krutih okvira ocena i školskih zvona. Svakodnevica u kojoj deca žive preplavljena je brzim, virtuelnim sadržajima koji nude trenutnu zabavu na štetu njihove pažnje, gasi njihovu kreativnost i traženje odgovora i rešenja u sebi. Zbog toga sam kroz praksu shvatila da današnja deca zapravo najviše čeznu za stvarnim, opipljivim iskustvima i ulogama u kojima se osećaju korisnima i važnima svojoj zajednici. Deca najviše vole aktivnosti u kojima su oni aktivni tvorci, a ne samo posmatrači. Vole kvizove, dramske radionice, izlaske u prirodu i timske izazove. Najlakši način za zadržavanje pažnje je dinamika – česta promena aktivnosti i povezivanje gradiva sa njihovim trenutnim interesovanjima.
Kada govorimo o vannastavnim aktivnostima koje daju najveći pečat odrastanju dece, izdvojila bih tri pravca koja uspešno praktikujem: kreativno izražavanje (pisanje pesama i priča, učestvovanje u projektima), razvijanje empatije (poseta stacionaru za stare) i povezivanje sa kulturnim nasleđem (saradnja sa institucijama kao Zadužbina Dositej Obradović).
Današnjoj deci pažnju najlakše držimo emocionalnim angažovanjem i promenom uloga. Tajna je u tome da im damo odgovornost, uvažimo njihove ideje i ponudimo dinamične aktivnosti. Kada rezultate svog rada vide izvan učionice, u široj zajednici, javlja se nada da će u budućnosti ostaviti trag na celokupno društvo.
Latica po latica je udžbenik koji ste napisali i namenjen je učenju latinice. Šta je tu posebno specifično, kad se uče dva pisma, a možda čak i tri paralelno, jer deca uče i engleski alfabet?
Učenje dva ili tri pisma paralelno (ćirilica, latinica, engleski alfabet) za decu je veliki kognitivni izazov. Kada dete, koje je tek utvrdilo ćirilicu, počne da uči latinicu, a paralelno usvaja i engleski alfabet, dolazi do velikog mentalnog opterećenja. Bez adekvatne metodološke podrške, ovaj proces može dovesti do usporavanja čitanja, grešaka u pisanju i frustracije.
Specifičnost udžbenika „Latica po latica“ ogleda se u postepenom uvođenju odnosno sistemu pažljivo biranih grupa slova, da budu svrsishodna, da se od njih mogu sastavljati reči i stavljati u kontekst i da ne zbunjuju decu; sa fokusom na sličnosti i razlike uz namerno isticanje grafema ili grupe grafema koji se isto pišu a različito čitaju ili različito pišu a isto čitaju u različitim pismima; u kontekstualnom učenju gde se slova ne uče izolovano, već kroz karće tekstove, igre rečima i asocijacije koje olakšavaju pamćenje.
Udžbenik pomaže učenicima da lagano i postupno savladaju slova latiničnog pisma kroz zanimljive tekstove i zadatke. Ovaj udžbenik ne tera decu da uče slova napamet, već ih vodi kroz lagan, prirodan i postepen proces u kome se pismenost razvija korak po korak – latica po latica – čineći da prelaz između pisama prođe bez stresa i opterećenja.
Čujemo vrlo često kritike na račun nastavnog plana i programa. One su mnogo glasnije u višim razredima, ali ima ih i na temu gradiva u nižim. Da li su programi prilagođeni deci i šta bi tu trebalo menjati?
Kritike na račun nastavnog plana i programa su, nažalost, u velikoj meri opravdane. Iako se stalno oduzimaju koraci ka reformi koja bi bila primenjivija i modernizovanija, naši programi su u svojoj suštini i dalje preobimni, nefunkcionalni, kruti i često neadekvatni za razvoj kognitivnih mogućnosti dece mlađeg školskog uzrasta.
Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji: od sedmogodišnjaka i osmogodišnjaka očekujemo da usvoje apstraktne definicije i klasifikacije, dok istovremeno gubimo vreme za ono što je na ovom uzrastu ključno – razvoj bazične pismenosti, fine motorike, pažnje i logičkog mišljenja. Normalno i za očekivati da će kritike koje se odnose na više razrede biti učestalije ako mi u nižima nismo dobro postavili temelje.
Programi su i dalje preobmni i često preopterećeni činjenicama koje deci u tom uzrastu nisu bliske.
U nižim razredima je potrebno rasterećenje sadržaja jer fokus treba da bude na pismenosti, logičkom razmišljanju i matematičkoj logici, a ne na reprodukciji.
Naša nastojanja da ispratimo postojeće programe smanjuju nam manevarski prostor da decu naučimo kako da uče, da im damo udicu i štap, a ne već upecanu ribu. U tom raskoraku, po mom mišljenju, nastaje nesklad i pojačava se kritika na račun palan i programa u višim razredima. Sve to povećava potrebu za većom fleksibilnošću kako bi nastavnici imali odrešene ruke da prilagode tempo i sadržaje konkretnom odeljenju i učeniku pojedinačno.
Potrebna je i bolja međupredmetna povezanost kako bi gradivo iz različitih predmeta bolje pratilo jedno drugo kako se deca ne bi zbunjivala, a sve usvojeno brzo zaboravljala.
Programi moraju biti krojeni po meri deteta. Naš cilj u nižim razredima ne treba da bude stvaranje malih enciklopedija koje reprodukuju činjenice, već formiranje radoznalih, kreativnih i funkcionalno pismenih mališana koji vole školu i koji znaju kako da deluju i razmišljaju svojom glavom.