U svakoj školi postoji dete ili više njih prema kojima pršte uvrede, kojih se većina kloni i nagovara ostale da urade isto. Donosimo priču koja će vas sigurno iznenaditi.
Blogerka Mela, učiteljica u jednoj školi, na sjajan način je učenicima prikazala nedopustivo ponašanje među vršnjacima.
Njenu poruku prenosimo u celosti:
„U svakoj školi postoji dete ili više njih prema kojima pršte uvrede, kojih se većina kloni i nagovara ostale da urade isto, kojima niko ne želi biti prijatelj uživo ni na Fejsbuku, s kojima niko ne želi da sedi i razgovara ili se drži za ruku na času fizičkog, i koji u tom svom malom napuštenom svetu traže ruku prijateljstva, potvrdu da su i oni ravnopravno biće ovog nemilosrdnog sveta.
Deci treba prikazati sve oblike zlostavljanja i dati primer kako bi shvatili da je takvo ponašanja neprihvatljivo i nehumano.
Pročitajte i Kako održavati disciplinu na času
Dogovorili smo se u školi da ćemo svi imati radionice na kojima ćemo deci predstaviti taj oblik zlostavljanja. Razmišljala sam dugo kako da organizujem taj čas i nisam imala ideju. Samo razgovor o tome sa decom ne dovodi do željenog cilja. Deca se moraju emocionalno saživeti, moraju doživeti saosećanje – empatiju.
Hodala sam lagano prema učionici i dalje ne znajući šta i kako. Kako deci najbolje predstaviti šta je šikaniranje i koji su njegovi pojavni oblici? A onda pred vratima ideja je rođena. Odglumeću.
Ušla sam u učionicu sva ozarena na ČOS i podelila deci listiće. Rekla sam im da će danas biti zločesti i objasnila im da na komadiću papira napišu nešto ružno jednoj devojčici koja nije u našem razredu, koja nosi naočare, sporo piše i nije baš uspešna u školi. S njom niko ne želi da se druži. (To je bio opis neke neodređene devojčice.)
Papiriće su mi zatvorene doneli na moj sto i s nestrpljenjem čekali šta će se dogoditi. Ja sam izašla iz učionice, sačekala nekoliko minuta i veselo i poletno uletela u učionicu glumeći devojčicu:
– Hej, danas je Dan ljubavi! Gle, dobila sam jako puno poruka. Jedva čekam da ih otvorim. (Krajičkom oka posmatrala sam decu. Bili su neprijatno iznenađeni. To mi je i bio cilj.)
Pročitajte i Pogoršan odnos nastavnika i roditelja
– Glupa si! Mrzim te! Grozne su ti naočari… (Čitajući poruke glumila sam pokretima i glasom veliko razočaranje, tugu i bol. Glas mi je bio na rubu suza. Po licima dece videla sam da saosećaju, da im je žao devojčice.)
Na kraju čitanja ostavila sam ih nekoliko trenutaka da predahnu od iznenađenja i rekla da su upravo bili zlostavljači, da su rečima vređali devojčicu. Rekla sam i napisala na ploči koje vrste zlostavljanja postoje u njihom uzrastu: fizičko (udaranje), verbalno (vređanje), polno i šikaniranje (odbacivanje).
Zatim sam im objasnila da oni nisu takvi kako je ispalo, da sam ja od njih tražila da to uradite – da sam manipulisala njima, upravljala njima kako bi radili ono što kažem. I da zlostavljači najčešće manipulišu drugom decom kako bi i oni bili zlostavljači.
Pročitajte i Saveti za dobar početak rukovođenja odeljenjem
Razgovarali smo o tome kako se osećala devojčica kada je čitala poruke i kako su se osećali oni kada se sve to zbivalo. Raspravljali smo zašto deca nekoga šikaniraju. Pitala sam ih ima li kod nas u školi šikanirane dece i svi su potvrdno odgovorili. Bez imenovanja dece, odlučili smo da napišemo nove poruke u kojima ćemo pokušati tome detetu dati ruku prijateljstva.”
Pripremila: Azra Pandur
Izvor: pcskolarac-novosti.blogspot.rs