Već skoro dve godine kroz rubriku ”Mi VAS pitamo” razgovaramo sa nastavnicima, psiholozima, pedagozima, sa ljudima koji su u učionici svakodnevno i nose dragocena iskustva koja bi pre svake reforme nadležni trabalo da čuju.
Svaki razgovor ponudio je različite poglede na obrazovni sistem i ono što mu nedostaje, a naša sagovornica ove nedelje bila je učiteljica iz Niša Suzana Miljković. Suzana radi u OŠ ”Kralj Petar I“, a 2015. godine proglašena je jednim od najboljih edukatora u Srbiji. Svako pitanje koje smo joj u intervjuu postavili zaslužuje da bude tekst za sebe. Ovaj prvi bi trebalo da pročitaju svi roditelji i nastavnici. Baš svi.
Da li je škola danas mesto na koje se dolazi sa osmehom i od čega to zavisi? Ovo je prvo pitanje na koje je Suzana odgovorila.
Evo šta nam je rekla:
”Kao neko ko je proveo više od tri decenije u učionici, školskim hodnicima i u razgovorima sa generacijama dece, roditelja i kolega, reći ću direktno i bez ulepšavanja: škola danas sve ređe započinje osmehom, ali to nije neizbežna sudbina – to je posledica izbora koje svakodnevno pravimo.
Ako pogledate udžbenike iz pedagogije, reći će vam o ,,stimulativnom okruženju“ i ,,motivacionim faktorima“. U stvarnom životu, stvari funkcionišu mnogo dublje i jednostavnije.
Zašto je osmeh postao retkost?
Današnja škola je pod ogromnim pritiskom sa svih strana i deca to osećaju. Inflacija odličnih ocena i trka za prosekom je svima poznata. Deca više ne dolaze da nauče nešto novo, već da „prežive“ ispitivanje i sačuvaju 5,00 prosek. Strah od greške je ubio radost radoznalosti. Nastavnicima je nametnuta birokratizacija umesto ljudskosti.
Nastavnici su zatrpani administracijom, praćenjem protokola i defanzivnim radom da bi se zaštitili od potencijalnih tužbi ili pritisaka, zbog čega često gube energiju za ono najvažnije, živi kontakt sa đacima. Osmeh na ulazu u školu ne donosi nov nameštaj, niti najnovije pametne table. Donose ga ljudi i međusobni odnosi.
Nastavnik kao mikroklima učionice je najbitniji faktor. Posle 35 godina tvrdim: jedan nastavnik može da spase dan detetu, ili da ga uništi. Deca ne pamte lekcije koje smo predavali, ali nepogrešivo pamte kako su se osećala u našoj blizini. Kada nastavnik uđe sa strašću, kada vidi dete kao ljudsko biće, a ne samo kao broj u dnevniku, učionica postaje sigurno mesto. Osmeh ne znači izostanak discipline, deca vole granice, ali vole kada su one postavljene sa poštovanjem.
Takođe, veoma je bitan odnos kuće i škole. Potrebno je partnerstvo, a ne rat. Ako dete kod kuće sluša da su nastavnici ,,nesposobni“ ili ,,nepravedni“, ono u školu dolazi sa štitom i mačem, a ne sa osmehom. Kada roditelji i škola nastupaju kao saveznici koji zajedno vajaju mladog čoveka, dete oseća sigurnost.
Vršnjačka atmosfera i osećaj pripadanja su najvažniji faktor deci. Đaci u školu dolaze pre svega zbog drugih đaka. Ako se u školi neguje kultura u kojoj je u redu biti drugačiji i gde se ismevanje ne toleriše, deca će dolaziti sa radošću, čak i kada ih čeka težak kontrolni iz matematike.
Najveća zabluda koju sam videla tokom karijere jeste mišljenje da deca vole „lake“ nastavnike koji ništa ne traže. To nije tačno. Deca najviše poštuju i sa najviše osmeha dolaze kod onih nastavnika koji su strogi ali pravedni, koji traže mnogo, ali daju još više podrške. Osmeh ne dolazi iz odsutnosti truda, već iz prisutnosti poverenja.
Kada kažem da je to posledica izbora koje svakodnevno pravimo, ne mislim na velike, sistemske reforme ili ministarska uputstva – mislim na desetine malih, često neosetnih odluka koje svi mi u ovom trouglu (nastavnici, roditelji i deca) donosimo od trenutka kada se probudimo. To su lični izbori koje pravimo kao nastavnici.
Izbor između predmeta i deteta: da li mi je važnije da po svaku cenu „pređem gradivo“ predviđeno za taj čas, ili da zastanem na tri minuta jer vidim da je odeljenje potreseno, uplašeno ili van sebe? Izbor da prvo provedemo minut kao ljudska bića, pa tek onda kao predavač i slušaoci, menja sve.
Izbor reakcije na grešku: kada dete uradi nešto pogrešno (bilo u znanju ili ponašanju), imamo izbor da to iskoristimo za sram ili za učenje. Izbor da se kaže: ,,U redu, ovo nije bilo dobro, hajde da vidimo kako da popravimo“ umesto „Kako to opet ne znaš?“ definiše da li dete sledeći put ulazi u školu sa strahom ili s poverenjem.
Izbor između autoriteta položaja i autoriteta znanja/empatije: odnos ,,Ja sam profesor i ti moraš da me slušaš“ stvara otpor. Izbor da se autoritet gradi kroz pravednost, stručnost i doslednost stvara poštovanje.
Izbori koje pravimo kao roditelji su bitni. Izbor šta pitamo kada dete dođe kući: Prvo pitanje u većini domova danas glasi: ,,Šta si dobio/la?“. To je izbor da vrednujemo rezultat umesto procesa i zaista utiče na to da deci škola postane samo ,,lovačka sezona“ na petice. Izbor bi bio da pitamo: ,,Šta ste danas zanimljivo radili?“ ili ,,Jesi li pomogao/la nekome danas?“
Učenici takođe imaju svoje izbore.
Izbor odnosa prema vršnjacima počiva ne detetovom ličnom izboru ali sam sigurna da se on oblikuje prevashodno u kući, vaspitanjem, vrtiću ili predškolskoj ustanovi. Da li biram da se smejem sa nekim, ili da se smejem nekome? Izbor da se priđe detetu koje sedi samo na odmoru gradi atmosferu u kojoj niko ne dolazi u školu sa grčom u stomaku.
Izbor preuzimanja odgovornosti je nešto što treba učiti od malena tokom igre, a u školi se on nadograđuje. Da li biram da ulažem trud i razvijam radoznalost, ili da škola za mene bude samo ,,odrađivanje kazne“ na koju me roditelji šalju? To su neki izbori koji nas uče da biramo odnos umesto formalizma.
Škola tako postaje mesto sa osmehom onog trenutka kada svi zajedno izaberemo da nama ne upravlja strah, strah nastavnika od inspekcije i roditelja, strah roditelja za budućnost deteta i strah deteta od loše ocene. Kada strah zamenimo poverenjem kroz ove svakodnevne izbore, osmeh se vraća sam od sebe.”