Учитељи би требало више да брину за оцене него деца. Не за оцене које они нижу у школске дневнике за ненаучене лекције, лоше урађене писмене вежбе и погрешно исписана слова. Те оцене не говоре пуно о детету. Вреднују само ухваћени тренутак у времену и савладано градиво из једне наставне области, а живот и личност детета су пуно више од тога. Знамо то сви из свог искуства. Оцене из школе нас не одређују и нису мерило наших истинских вредности.
Учитељи би требало да се брину за оцене које добијају од ученика. Да, и ученици у школским клупама дубоко у себи крију своје дневнике и оцењују наставнике. Те су оцене врло моћне и делотворније су од оних које учитељи исписују у ђачке књижице и сведочанства о завршеном разреду. Деца оцењују срцем, искрено и реално, спрам онога што добију за свој потенцијални раст.
Деца вреднују по другим принципима. Не вреднују по добро припремљеној презентацији наставника видно исцрпљеног на крају школске године нити по вешто издиктираним лекцијама које они треба да усвоје, ма колико те лекције биле важне и интересантне. Они вреднују осмех и израз лица учитеља који им се обраћа, начин на који он отвара латице њихове душе. Његову искреност, преданост и намеру дубоко осећају и процењују. Препознају приступ на креативан начин, сродан њиховом радозналом, разиграном свету. Они можда не знају чињенице које зна учитељ, али врло добро знају колико је љубави и труда уложено у оно што им се пружа. Јер најјача наставна средства једног учитеља јесу његов ум, срце и креативност.
Ако предавач тако ради, деца ће оберучке пригрлити понуђене лекције и дати све од себе да покажу да и они то могу савладати. Захвалност је врлина деце. Деца осете када их учитељ уважава као себи равне, равноправне личности и пружа им могућност да га надрасту. И то заиста јесте циљ правог учитеља, да га његов ученик превазиђе. Само тако се гради бољи свет. Без икаквих ограничења, строго дефинисаних норми и омаловажавања. У животу и у школским клупама, сви смо и ђаци и учитељи. Дечије срце је млади пупољак који треба подстакнути да процвета. Пружити му пажњу, љубав, слободу и уважавање. Заливати га најлепшим речима потпоре и најнежније га додиривати пазећи да га се не повреди. Показати му границе које не сме прећи да не оштети себе и друге. Упозорити га да изван тих здравих граница постоји и друга страна, један лоше програмиран свет који не ради за њихово добро. Подстакнути његову разиграну машту да полети, развијати његову свест, емпатију и богомдане потенцијале и таленте које свако дете неупитно има.
Оцене којима дете оцењује учитеља су трајне и у великој мери одређују то дете. Управо се те лекције заувек памте и трају обликујући дечији доживљај света. Дете на исти начин оцењује и родитеље, друштво и околину. Ствара своју слику и перцепцију света. Што су оцене више, дете поприма и уграђује више вредности у своју личност. Жели да се поистовети са онима које високо вреднује. Они га мотивишу. У супротном, дете се повлачи, разочарење и огорченост расту заједно с њим. Почиње погрешно вредновати ствари и људе, те несвесно упада у тај лоше програмирани систем. А управо родитељи, учитељи, друштво и околина програмирају дечији свет. Зато је јако битно да се запитамо – како нас оцењују наши ђаци, који су уједно и наши највећи учитељи. Јер све што дефинише овај материјални опипљиви свет у ствари је НЕВИДЉИВО.
Аутор: Седина Бркић, професор разредне наставе