Tekst u nastavku je satira i cilj objavljivanja nije da se značaj vakcinacije umanji, niti da se ona promoviše. To je samo autorski komentar na situaciju u kojoj se nalaze prosvetni radnici danas. Autor je Maja Bugarčić.
– Evo me.
– Au, pa zar je do sada trajalo?!
– Jao, ništa me ne pitaj, skoro četiri sata! Sama sam kriva što sam prihvatila da budem u Školskom odboru! Ali, ovo danas je prešlo svaku moguću meru!
– Šta je bilo?
– Ništa, primila je ovaj novi dopis iz Ministarstva, i sad – ludnica! Biće haos, samo to mogu da ti kažem. Ona definitivno nije normalna, kad ti budem rekla šta je smislila mislićeš da se šalim.
– Neću, od nje me više ništa ne čudi!
– Kao prvo, umesto našeg tradicionalnog izleta pred početak školske godine, ove godine idemo organizovano autobusom – na vakcinaciju!
– Molim???
– Ali to nije sve. Dobićemo uputstva o oblačenju i tako to, jer ćemo morati da se slikamo u momentu kad primamo vakcinu, izraz lica mora biti veseo, nikako namršten, tim rečima je objašnjavala.
– Neeee, ipak se šališ! Izlet na Sajam?
– Da, da, draga moja! Ne bi me začudilo da dovede TV ekipe i novinare!
– Izvini, a… čekaj… ne znam šta bih te pre pitala… Hajde redom – ima nas koji smo vakcinisani, mi valjda ne idemo?
– Idemo, idemo! Dobijamo treću dozu!
– Ali, to još niko nije potvrdio, koja vakcina, kad, kako, koja sme sa kojom da se meša, ništa to još nisu odlučili, baš sam gledala na televiziji da…
– Pa, šta ima veze? Rekla direktorka, šta ima ti da gledaš televiziju? Svašta!
– Aha, pa da… A izvini, a te fotografije?
– To je tek tačka na i. Moraćemo na svim društvenim mrežama da okačimo tu fotografiju sa vakcinacije kao profilnu, a pazi sad – naročito na vajber grupama sa roditeljima jer drugi korak je vakcinacija dece, pa će, kao, roditelji kad vide da se razredni vakcinisao, potrčati da vakciniše i dete.
– Pa, ženo, nas će neko sačekati u mraku! Kakva deca, nisu ni roditelji vakcinisani!
– Pa, naravno, ovih troje danas demonstrativno napustili sastanak, baš je bilo neprijatno, mislila sam da će biti tuče, časna reč!
– Znači, još jednu školsku godinu počinjemo štrajkom, ali ovaj put će da štrajkuju roditelji i deca!
– Vidi, nije daleko od istine. Marković je pretio Strazburom, Jovićka je rekla da će da ispiše dete iz naše škole, haos je bio! Haos! Onda kad su izašli i zalupili vrata, ja je pitam kako misli da to sa decom postigne, ’ajd mi – nikad se ne bunimo ni za šta pa nećemo ni sad, i naravno da ćemo se svi vakcinisati i petom dozom ako nam se kaže, i slikati se za vajber, i sve, ali kako decu da ubedimo i zašto mi to da radimo…
– I šta kaže?
– Slušaj sad! Da bi podstakla nastavnike da što više dece ubede da se vakcinišu, smislila je bonus za razredne starešine za svako vakcinisano dete!
– Au, što je pokvarena! Pa prva Sneža će da vuče za rukav svako dete i da ga sama vakciniše ako treba!
– To ti kažem! Ali ni to nije sve!
– Pa, ima li dalje??
– Ima, ima… Deca koja se vakcinišu tokom septembra će dobiti pet iz biologije, i pet – za fajzera iz engleskog, za sputnjik iz ruskog, za kinesku daje vaučer za školski pribor na kineskoj pijaci u bloku 70… I sad ona mene ubeđuje da je ideja da se svi vakcinišemo i da školska godina krene kao pre korone, ali svi znamo da samo hoće svoju promociju i ništa drugo!
– Pa, da čovek ne zna da li da se smeje ili plače!
– I, da bi sve to bilo maksimalno pojednostavljeno, sad slušaj ovo i time završavam, biće punkt za vakcinaciju u sali za muzičko!
– A… a… gde ću ja držati časove, ako smem da pitam?
– Ja je pitala! Kaže ona kako je ovo prioritet, da časovi idu u drugi plan dok se svi ne vakcinišu, i smislila je da ti nemaš časove, nego da glasno sviraš na klaviru, možda i da pevaš, dok se deca vakcinišu kako bi se manje čulo ako plaču i kukaju, razumeš?
– Aha, a da nema i neku muzičku želju, možda?
– Ma, ja bih joj svirala neki marš! Samo marš!