Kako pri samom polasku deteta u školu, tako i u toku školovanja, mnoge teme nam se mogu vrzmati po glavi: Da li sluša na času? Da li razume sve? Kako se uklapa u grupu? Kako komunicira sa drugarima? Ume li da se zauzme za sebe? Zna li šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno? Pitanja se samo roje.
Za mnoge teme i izazove sa kojima se dete susreće u školi, možemo zajednički da se pripremimo kroz razgovor i spontano, diskutujući o svakodnevnim situacijama u kojima se nalazimo. Jedna od njih je i snalaženje deteta u zajednici i odnos prema različitostima.
Stavove koje je dete izgradilo o drugima i o njihovim karakteristikama, ali i o tome kako da postupa prema drugima nakon što prepozna neke od tih karakteristika, možemo često da podrazumevamo. Ipak, stavovi deteta često nisu identični kao naši sopstveni. Na primer, čak i ako jasno znamo kakvi su naši stavovi, kako se ponašamo pred detetom i kakav primer detetu dajemo, dete može da misli nešto sasvim drugo. Prvo, zato što je samostalno protumačilo neku našu reakciju ili komentar, a to nismo propratili razgovorom i razjasnili situaciju koja je možda bila konfuzna za dete. Drugo, zato što se dete socijalizuje i van porodice i van našeg „vidokruga“ razmatra i usvaja različita mišljenja, reakcije i vrednosti. I to je normalno. To se dešava na televiziji i na internetu, sa vršnjacima u vrtiću, školi, parku i na vannastavnim aktivnostima, na ulici i u prodavnici.
Običan razgovor
Primera radi, primećujemo da dete izbegava da se druži da novim učenikom u odeljenju koji ne govori u potpunosti jezik uobičajen u našoj okolini. Komunicira i razume, ali maternji jezik mu je neki drugi. Ili na primer, iznenadimo se kada vidimo da se ruga drugom detetu zbog izgleda ili odeće koju nosi. Umesto da postavimo dete pred nas i držimo mu predavanje o poštovanju različitosti, možemo da pristupimo ovoj temi kroz komentarisanje nekih okolnosti ili situacija sa kojima se mi sami susrećemo svaki dan: u prodavnici, na poslu, u pregledu sadržaja na internetu ili televiziji. Važno je da dete shvati da se članovi neke zajednice mogu razlikovati po nacionalnoj i etničkoj pripadnosti, verskoj, kulturnoj ili jezičkoj pripadnosti, rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji, po porodičnom statusu, imovinskom ili zdravstvenom stanju, po izgledu i tako dalje. Čak i naše dete može biti taj član zajednice koji se razlikuje ili može biti u kontaktu sa drugim članovima koji su po nečemu različiti od većine.
Snimak stanja
Nakon što otvorimo temu kroz lični primer i iz svakodnevnih situacija izvučemo korisne i zanimljive priče, važno je da podržimo dete da kaže kako to razume pre nego što uvedemo objašnjenja. To će nam omogućiti da „snimimo stanje“ i možda saznamo od deteta nešto što nismo znali. Detetova perspektiva će nam prikazati šta je ono implicitno čulo i videlo od nas, naučilo po modelu ili uočavajući kako se ponašaju vršnjaci ili drugi odrasli. Tek nakon što saslušamo detetovo gledište, možemo postepeno da ga uputimo u pravcu prihvatanja različitosti.
Intervencija
Prihvatanje različitosti omogućava da živimo u zajednici u kojoj svi ljudi bez obzira na različitost ostvaruju svoja ljudska prava. Možda ćemo biti iznenađeni detetovom perspektivom recimo o manjinskim grupama ili o vršnjacima sa invaliditetom. To nas može i poraziti jer znamo koliko smo se trudili da dete od nas čuje da su razlike u redu. Tada je potrebno da napravimo blagu intervenciju. Tada na red dolazi objašnjenje. U ovom jednom od naših primera, mogli bismo da predočimo detetu šta sve deca sa invaliditetom pre svega mogu da rade ili stvore, gde sve mogu da učestvuju i na koji način mogu da budu deo grupe. Prvo da istaknemo mogućnosti. Potom bismo mogli da se osvrnemo na one (uglavnom malobrojne) stvari koje ta deca nisu u mogućnosti da rade.
Toleranciju deca uče od nas
Iako znamo (iz primera u tekstu, ali i iz iskustva) da deca mogu da „pokupe“ različite vrednosti i stavove iz popularne kulture i kroz interakcije sa vršnjacima i drugim odraslima, ipak je najvažnije i najtrajnije ono što uče od roditelja. Važne su reakcije roditelja u zbunjujućim situacijama, važno je šta roditelji kažu pred detetom o drugim ljudima, važna je podrška za prepoznavanje pre svega sličnosti, a tek onda razlika među ljudima. To je nešto što će dete pamtiti. Suština tolerancije je poštovanje različitosti i svest o tome, tj. prihvatanje i uvažavanje drugačijih stavova, mišljenja i načina života. Iz te perspektive dete može kasnije kroz odrastanje da izgradi solidarnost, empatiju i odbojnost prema diskriminaciji i nasilju. Tako će se razviti u socijalno i emocionalno zrelu osobu, samopouzdanu i sigurnu u svoje vrednosti.
Ukoliko vam se ova tema učinila zanimljivom i korisnom, pogledajte više u Priručniku za nastavnike građanskog vaspitanja u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja i vaspitanja koji je služio kao izvor za pisanje ovog teksta.
Tamara Kostić, @ucenje_za_tebe