Звучи мало смешно да се то каже у 21. веку, али тачан узрок настанка поремећаја у понашању је још увек непознат. У зависности од струке и искуства, разне су и претпоставке могућих узрока. Свака струка “тера воденицу” на своју страну и никако да дође до усаглашавања. Мени најприхватљивија дефиниција јесте да поремећаји понашања настају као последица међусобног дејства биолошких, емоционалних, психомоторних и фактора средине у којој се дете развија.
Под биолошким узроцима подразумевамо неке генетске предиспозиције које дете добија рођењем, као и разне трауме и повреде мозга.
У емоционалне узроке укључујемо разне тешкоће у осећањима које дете преживљава, а које утичу на промене у понашању.
Сензо и психомоторни узроци би подразумевали како карактер и темперамент, тако и тешкоће у психомоторном развоју детета, док фактори средине у којој се дете развија свакако утичу на његово поимање света, схватање шта је добро а шта лоше (учење по моделу – путем посматрања, имитирања, испробавања и понављања) и где су границе прихватљивог понашања.
Што се тиче биолошких фактора, овде можемо уврстити децу која у историји своје породице имају неке менталне болести које се сматрају наследним – шизофренију, биполарни поремећај, депресију, анксиозност, АДХД и сл. Опет, то није сигурни знак да ће таква деца неминовно развити поремећај понашања. Такође, оштећења појединих делова мозга, који су последица ризичне трудноће, тешког порођаја или повреда главе могу бити узроци појаве поремећаја у понашању, што, као и у претходном случају, није правило.
Емоционални, тј. психолошки фактори као што су преосетљивост, анксиозност, депресија, асоцијално понашање, стрес и сл. значајно утичу на појаву поремећаја понашања, поготово када се удруже са негативним факторима средине у којима дете расте и развија се.
Сензо и психомоторни фактори подразумевају бројне поремећаје у развоју, као што су оштећења вида, слуха, моторике, интелекта, тешкоће у учењу, первазивни развојни поремећаји, тешкоће у развоју говора, дисхармоничан развој, АДХД. Они могу бити окидачи за појаву поремећаја у понашању што због природе самих тешкоћа, што због социјалне средине која не прихвата различитост. Код деце са тешкоћама у развоју, без обзира на врсту тешкоће, врло често се дешава да ни сами родитељи не желе да прихвате да дете има проблем, већ се понашају презахтевно, трудећи се да га уклопе у „шаблон“. Дете се тада сусреће са гомилом задатака које не може да испуни колико год се трудило, што код њега ствара осећај инфериорности, ниског самопоштовања али и отпора који се може манифестовати кроз испаде беса, агресивно понашање, непоштовање правила и сл.
Фактор средине
Навешћу случај једног препаметног дечака који је од најранијег детињства имао проблем муцања. Родитељи су тешко прихватили ову тешкоћу, али су се здушно трудили да тај проблем реше. Водили су га код логопеда, дефектолога, психолога, обилазили клинике, болнице, приватна саветовалишта, али једноставно, муцање је и даље било ту. До поласка у први разред дечак је изразито муцао, а родитељи су приликом уписа у школу нагласили ту тешкоћу, при чему им је било обећано да ће дечак добити учитељицу која ће имати разумевања и стрпљења за комуникацију са њим, те да ће учинити све да га и другари у одељењу прихвате и разумеју.
То се, међутим, није догодило. Испоставило се да је у то исто одељење распоређено и дете са озбиљним дисхармоничним развојем, које је захтевало педагошког асистента, који му није додељен, те су на „плећа“ учитељице (која је и сама била пред пензијом), пала два детета са тешкоћама у развоју. Приоритет је имао малиша са дисхармонијом, док је дечак са муцањем за учитељицу представљао додатни терет, јер није имала времена ни да га саслуша, а камоли да га подржи. Уколико се на то дода да је она према њему исказивала и отворену несимпатију, логично је закључити да су и деца из одељења почела да избегавају тог дечака, да га имитирају у његовом муцању и да му се подсмевају.
Одговор дечака су били све чешћи изливи беса, неконтролисаног понашања, вређања учитељице, уништавања школске имовине, свађе и туче са вршњацима. Он је, у ствари, око себе направио зид. Другари више нису смели да га исмевају, а учитељица је, у својој немоћи, почела да га игнорише.
Додатни проблем су представљали родитељи који су се често свађали са учитељицом, школским психологом, директором, бранећи своје дете. Тај дечак је сада 8. разред. И даље муца истим интензитетом. Мрзи све другаре, мрзи наставнике, мрзи школу, иако има сјајног разредног старешину, који чини све оно што је требало да ради учитељица. Али, сада је касно. Он је развио образац неприлагођеног понашања, чиме се у ствари заштитио од других. Ово дете је, према томе, типичан пример у коме ће се можда пронаћи и неки родитељи који ово читају, пример колико социјална средина може утицати на понашање деце, поготово у раном узрасту. Најжалосније је то што се чини да негативни утицаји средине некако много више утичу на дечије понашање него позитивни, чак и када родитељи дају све од себе да дете изведу на прави пут.
Утицај родитеља
Говорећи о факторима средине, ипак морам поменути и несумњиви утицај родитеља на настанак поремећаја у понашању, без обзира на дететов карактер или евентуалне тешкоће у развоју. Учећи од родитеља, као најважнијих фигура у животу, дете усваја обрасце понашања које касније преноси на односе са другима, ван породице. Уколико дете расте у неадекватној средини, било да је у питању породица или неко друго окружење (хранитељска породица, дом за децу и сл.) где се фаворизују негативни облици понашања, дете ће свакако помислити да је то нормално, те ће се и његово понашање развијати у том смеру. Нека истраживања показују да постоје четири типа односа у породици који највише могу утицати на стварање поремећаја у понашању, а то су:
– насилни модели родитеља/старатеља (најчешће очева) – Уколико су родитељи према деци, али и уопштено агресивни, ако деца константно присуствују насилним испадима својих родитеља, било унутар породице или у широј социјалној средини, ако су деца често и без разлога физички кажњавана батинама, ћушкама, шамарањем и сл., ако су психички злостављана, омаловажавана, вређана, ако их родитељи пак присиљавају да се и она сама понашају агресивно или не санкционишу такво понашање, практично је неминовно да се у каснијем узрасту јаве поремећаји понашања, управо као продукт дугогодишњег “упијања” негативних примера.
– низак ниво топлине (мајке су често хладне или пермисивне до занемаривања) – Суштина родитељске љубави је пружање нежности, бриге, неге, љубави, емоционалне топлине и сигурности. Уколико дете расте у породици где су родитељи, а посебно мајке, емоционално недоступни, хладни, строги, “удаљени”, или пак толико незаинтересовани да је детету допуштено да ради шта му је воља, дете ни на који начин не може добити потврду да ли је његово понашање добро или лоше, те је препуштено само себи у избору. Такво дете ће често потпасти под негативан утицај вршњака, јер ће због своје несигурности чинити све да би га други прихватили, а пажња на себе се најлакше скреће непримереним понашањем. Неретко се дешава да већ у вртићу васпитачице примете децу која ће на каснијем узрасту имати поремећај понашања, али тада се то често игнорише и приписује несташности, својеглавости или “јаком карактеру”. А после је касно.
– недостатак родитељског надзора – Родитељи који немају времена за своју децу, било зато што су физички одсутни или су намерно или ненамерно незаинтересовани за њихово васпитање и развој, често се “хватају за главу” када их нпр. васпитачица, наставница или директор школе обавесте да је њихово дете направило “то и то” и да његово понашање превазилази сваку меру. На каснијем узрасту то често може бити и полиција, која, као у филмовима, у сред ноћи доводи малолетника кући. Ок, далеко је од смешног, али родитељи који се нехајно односе према родитељству и који немају надзор над својим дететом врло често остају затечени понашањем свог детета, а неретко и његовим узрастом, јер не могу да схвате као то да је њихова бебица “оробила“ банку, ухваћена у диловању дроге или опљачкала комшиницу са трећег спрата. Дете које већину времена проводи без родитеља покушава, наравно, да нађе адекватну замену за њих, и опет, као у претходном примеру, улази у вршњачку групу која је често делинквентна.
– дисфункционалност родитељског пара – О дисфункционалним породицама и последицама по децу бих могла да пишем данима, али овде ћу се ограничити на неколико реченица. Неслагање међу родитељима може бити последица њихових личних неспоразума и узајамне нетрпељивости, када долази до напетих породичних свађа која свакако негативно утичу на децу. Честе су и породице где се родитељи не слажу око начина васпитања деце. Тако нпр. један родитељ може бити врло попустљив, док други сматра да се у васпитању мора бити строг. Дете које расте у оваквој породици константно прима контрадикторне информације, мама каже “Може”, тата каже “Не може”, тата каже “Одлично”, мама каже “Ништа не ваља” и сл. Дете ће, у вртлогу нејасних правила понашања и недостатка искуства почети да се понаша самовољно, јер родитеље више неће схватати озбиљно и знаће да им не може удовољити шта год урадило, а неће му бити битно ни шта кажу васпитачица, учитељица и вршњаци. Такво дете ће одрастати збуњено, несигурно, а циљ ће му бити да негде пронађе јасна правила – опет вероватно у делинквентним вршњачким групама које, на жалост, имају врло добру хијерархију и кодексе понашања.
Из свега горе написаног, произилази да су сви наведени узроци настанка поремећаја у понашању међусобно повезани и да се са децом која испољавају неприлагођено понашање мора радити пажљиво, стручно и структурисано, при чему се најбољи резултати постижу на што млађем узрасту и уз пуну сарадњу са родитељима.
Аутор: Катарина Ланцрат Томановић, мастер дефектолог и специјални педагог, аутор блога Дефектолог и ја