Uz Svetski dan pismenosti: Važno je da se razumemo

septembar 8, 2019

„Važno je da se razumemo.“

Koliko je toga u jednoj rečenici! Važno je da se razumemo. Da, važno je.

Važno je da razumemo tuđe reči, potrebe, interesovanja, osećanja… Važno je da se razumemo, pa da ne dođemo u konflikte, da se razumemo pa da ostvarimo saradnju… da se razumemo u cilju ličnog i opšteg napretka… Oh, koliko je važno da se razumemo, mogla bih nabrajati do sutra u ovo vreme, a možda i do preksutra uveče!

I sad, svi vi koji ste očekivali neznamtijakako filozofsku (sa primesama psihosocijalne analize) raspravu na temu razumevanja, razočaraću vas!

Tekst koji upravo izlazi iz moje tastature, direktno u neki vord dokumentić, bavi se nepismenim svetom oko mene. Oko vas. Oko nas.

Početak ove priče seže od ljubavnih pisama koje sam dobijala kao devojčica, a kasnije kao devojka. Čim mi neko napiše „Neznaš kolko te volim…“ ugasi kod mene, iz momenta u životu!

Razumem ja da tom nekom „ne dostajem“ i da me taj neko „ne opisivo“ voli, ali, on mene ne razume što nema šanse kod mene! Možda, da „ne ma“ šanse… možda bi tad imao šanse, ne bi sumLjao u moju ljubav.

O.K. Mislila sam, nepismeni momci oko mene, frajeri su, pa ne moraju da budu pismeni da nešto smuvaju. Smuvali su oni i pismene devojke, na iste nepismene fore na koje mene nisu.

Ali, kad sam počela da obraćam pažnju na sav nepismeni svet oko sebe… uplaših se! I taj strah traje li, traje…

Kad na zidovima svog i bilo kog drugog grada vidim nepismeno napisane grafite, dođe mi da ih popravim crvenom olovkom! A onda otvorim neke knjige, koje poslednjih godina, izgleda, lektorišu oni koji su meni nekad pisali ljubavna pisma, ne uspešno, već veoma neuspešno. Pa tako vidim da su reči rastavljene pogrešno na kraju reda, pa vidim da su mnogi „sumljali“ i bili „naj bolji“ „Beogradski“ (ili već, neki „ski“ sa sve velikim početnim).. šta god da su bili. I sad su. NEPISMENI!

Sa svih strana me po rodnom gradu jure ulice: Dr. Zorana Kamnekovića, Dr. Vase Savića i ostalih „Dr.matora“. Iz Ministarstva prosvete, direktno u moje elektronsko poštansko sanduče stižu elektronska pisma, naslovljena na O.Š. (nebitno koju, svaka je baš O tačka, Š tačka!)

Emajliraju me nepismeni razgoropađeni ljudi, sa svih strana! Reklamne ponude, nepismeno napisane, privatne mejlove od ličnih mi prijatelja i neprijatelja, sve mora da sažvaće moje jadno sanduče! I ja s njim, tugedr!

I kad god se nekom požalim, dobijem rečenicu iz naslova ovog teksta: VAŽNO JE DA SE RAZUMEMO!

Razumemo li se?

Tako, kako se „razumevanje“ podrazumeva tom rečenicom, možemo se razumeti pantomimom. Možemo pogledima i više. Možemo zagrljajem još više.

Razumem ja i mog Trefa kad mahne repom, raduje se. Kad vidi kutiju s praškom protiv buva, pobegne. Znači, razume i on mene.
No, da li je suština komunikacije u tome, da se TAKO razumemo?

Učenik koji piše „pripoveDka“ i „nepromeNjiv“ ima peticu iz predmeta Srpski jezik, jer, kaže nastavnik, razume se šta je HTEO da kaže.

Šta je neko HTEO da kaže kad kaže: „Ja sam se izvinUo“?

Da je „bio kući“ kad sam ga zvala?

Jab mogla vako unedogled. Das mi razumemo! Saću kuvam ručak, šaNgarepu i bUraniju, će moji izedu iz odma!

Razumete vi mene, zar ne?

Misliiim, kome je pismenos važna, ako je trbuh pun!?

P.S. Nebacajte odpadke kad pojedete picu koju ste poručili, ako već niste skuvali kerelabu!

Piše Ivana Bošnjak Bošnjak

Izvor: Dnevnik jedne učiteljice

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama