Pre samo dve nedelje desilo se nekoliko slučajeva nasilja u školi. Nešto vršnjačkog, nešto dece prema nastavnicima. Bio je i protest prosvetnih radnika. Sećamo li se još toga? Ne verujem. O tome se više ne priča, i, kao što rekoh, škola je uvek vest za jedan dan.
Matrica je uvek ista. Desi se nešto strašno. Javnost se uzbuni. Portali se usijaju. Naslovne strane iznose „šokantne“ detalje. Sindikati se naljute. Nadležno ministarstvo se oglasi u smislu saučešća, brige, pretnje i obećanja. Po zbornicama se prodiskutuje. I… ništa. Sve se smiri. Kola nastavljaju da klamću, sistem da melje, nastavnici da sležu ramenima, a deca da trpe.
Setih se, povodom toga, jednog mog profesora iz srednje škole, sjajnog stručnjaka u svojoj oblasti, visoko obrazovanog, ali sa izvesnim problemom u ponašanju i komunikaciji. Mi đaci smo to obilato koristili. Pred svaki kontrolni smo na katedri kredom i sunđerom ostavljali po neku vidnu fleku. Znali smo da će profesor čitavog časa gledati samo u to i prstom obilaziti oko iscrtanog. Nešto ga je magnetski prikivalo za te tačke, a mi smo bez straha prepisivali.
Danas mi ponašanje u našem društvu liči upravo na ovog profesora. Ili na malo dete kome u napadu besa samo promenimo fokus dajući mu drugu igračku. Stare žene su za ovo znale da kažu: „Nemoj da plače, zalaži ga malo.“
Tako i prosvetu zalaguju malo decenijama i ona pasionirano kruži oko fiktivno udarenih tačaka propuštajući suštinu. Tako je dospela na dno, postala društvena vreća za pražnjenje, doživela sunovrat i kruži bezglavo u svom malom prostoru, bez nade, ali i bez velike brige ili ambicije da se otrezni, da istraje u besu, ne dozvoli odustajanje i ostane vidljiva. Da počne sebe shvatati kao temelj svega postojećeg. Da podigne glavu i urazumi se jednom. Da podigne svest ovom društvu kome samo obrazovanje i vaspitanje mogu pomoći pre nego što se sunovrati u nepostojanje.
Za godinu dana je naša škola postala sinonim za nasilje. I to za nekažnjeno nasilje. Za nasilje kome još uvek ne znamo ni povod, ni ishodište. I svaki put se oko toga mnogo vikalo. Zatim su stigla obećanja. Ili dogovori. Date su odgovarajuće izjave. I najave. Formirane radne grupe. Stigli mejlovi sa uputstvima i zahtevima. I…opet ništa. Posle mrštenja na svim nivoima, stigle su nove vesti, novi društveni problemi, nove preokupacije. Vika se preselila na sledeći nivo, glave su se okrenule ka drugim horizontima. A prosveta je ostala da psihotično opcrtava tačke, tendenciozno i strateški postavljene. Jer neko namerno sve to radi. Namerno nam okreće pogled ka stvarima koje će nam zakratko preokupirati pažnju dok ne zaboravimo kud smo u svom nezadovoljstvu pošli. I mi to dozvoljavamo. Svesno ili nesvesno? Pa, sad, ako svesno zanemarujemo svoje bazične potrebe, treba nam pomoć, i to stručna. Ako to radimo nesvesno, onda smo nedostojni i glupi. Teško je izabrati. U svakom slučaju smo za posmatranje i analizu. I psihološku i sociološku. Inteligenciju ćemo ostaviti za neki drugi put.
Jer, posle pretučenih nastavnika, i sastanka naših sindikata sa dve ministarke, dobili smo obećanje da će status prosvetnog radnika i njegova zaštita biti izjednačena sa advokatima. Ali do kraja godine. Mi smo lepo pokupili svoje pinkle, spakovali torbice i zadovoljno se vratili u razred. Da čekamo.
Posle najnovijih slučajeva zlostavljanja dece u školama, posle drastičnog slučaja seksualnog zlostavljanja u jednom vrtiću, još uvek ne znamo ništa. Niti pitamo. Samo čekamo.
Posle obećanja da će broj učenika po odeljenjima biti smanjen, čekamo. Ali uzalud. Jer ova uredba, tako bombasto najavljena, ne odnosi se na sve razrede. Samo na prvi i peti u osnovnoj školi.
Posle najnovije analize PISA testova, analize uspeha na maloj maturi, čekamo. Ne zna se koga. Ne zna se šta. Mesiju? Božije proviđenje? Jer nema nikakve reakcije u stručnoj javnosti koja bi aktuelizovala ovaj problem i podigla ga na nacionalni nivo. I ostavila ga dovoljno dugo živim dok se nadležni ne osveste, pa ih bude sramota. Jer, i nečinjenje u sprečavanju zločina je, takođe, zločin. Ovo je zločin prema našoj deci, podmukla omerta u kojoj svi učestvujemo.
Posle više upozorenja da u školama neće imati ko da radi, nekoliko rektora je dalo svoje predloge za rešenje ove situacije. Ali i ovde čekamo. Čekamo da ih neko primeti.
Čekamo, čekamo, čekamo…a za to vreme nam, kao sredstvo za umirenje, nude besomučno tupljenje zuba oko preskupih udžbenika, belosvetske politike, šarenih laža o boljem životu koji će početi prekosutra, tračeva sa estrade. Crtaju nam tačke oko kojih se gložimo i raspadamo, zalaguju nas i voze se na kolektivnoj psihozi koju proizvode. A nama je temelj urušen. Prepušten klizištu koje ga guta. I desiće se ono što je u stihu rekao pesnik nobelovac: „And it’s a hard rain’s a-gone fall“. U stvari, kad malo bolje razmislim, cela pesma je nalik nama. Možda je uvrstiti u školski program kao objašnjenje i iskupljenje. Valjda nas je bar malo stid.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti