Својој мајци сам захвална што нас је научила колико су годишњи прегледи важни. Губитак најбоље пријатељице у четрдесетој години, играо је важну улогу у томе.
Али има ствари које није научила ни она сама.
Посету лекару завршавам ултразвучним прегледом груди. Анамнеза запиње чим смо се одмакли од мене – Да ли је у ужој или широј породици било…
Ја невешто, потпуно неприпремљено, али тоном који као да подразумева да треба тако, одговарам – Па, мама јесте оперисала нешто на грудима…
– Шта конкретно?
– Па нисам сигурна, мислим да није било опасно. Знате, она никада није хтела да нас оптерећује. Кад год би имала неки проблем, отишла би сама то и решила. Нико од нас није знао. Само би нам рекла да је готово.
А у ваздуху виси нешто што личи на понос. Јер такве су храбре жене. Пролазе све саме. А једна од њих је моја мама.
– Ваша мајка је лоша мајка!
– Молим?!
– Добра мајка никада неће урадити то свом детету.
– Шта?! Како ми то тако кажете! Она ради све из најбоље намере!
– А шта ћете сутра ако Вам тај неизговорени податак буде један од најбитнијих. За Ваше здравље! Сутра, за здравље Вашег детета!
А ја немам одговор јер ми је неко управо рекао да ми је мајка лоша због свега онога због чега сам мислила да је добра. И није ми добро јер схватам да је лоше оно чему ме је својим поступцима, несвесно, учила моја мајка, а њу њена мајка, а њу њена мајка, а њу њена мајка…
Да све мораш сама. Да се ћути када је тешко. Да се крије оно што те чини слабом. Да рањаваш себе док штитиш друге. Да не тражиш помоћ. Да то тако мора. Да се брзо заборави. Да – Ни у гори, о злу не говори. Да не заузимаш прво место. Ни друго. Ни треће. Да су твоја осећања мање важна од осећања мужа и деце. Да твоја улога јесте да се на теби истресу. Јер код мајке је најсигурније. Код мајке све може. Издржаће мајка и то.
Из најбоље намере.
Данас каже да јесам оно што је желела да будем. Само ми је криво што она није пожелела то исто.
И њена мајка. И њена мајка. И њена мајка.
Зато тражи. Узми. Прихвати руку. Пожали се. Поштеди и себе. Не расипај се. Дозволи. Не стављај свој тањир последњи. Бирај.
И говори!
Пише: Маја Котличић Радовић