Незир Халиловић из Сарајева и Вук Јовановић из Београда деле две пасије – приврженост вери и жељу за образовањем младих.
Халиловић је годинама предавао исламску веронауку, док је Јовановић учитељ православне веронауке већ 18 година.
„Верска настава је место за свакога ко хоће да разговара о вери, толеранцији и различитости, чак иако није верник”, каже Јовановић за BBC.
Веронаука у школама на Балкану постоји у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на северу Косова где претежно живе Срби, а наставне планове у свим овим земљама праве религијске заједнице.
Овај предмет на Балкану уведен је у државама које имају јаке и популарне цркве, као и државе које су спремне да их финансирају, сматра Бојан Алексов, професор модерне историје Југоисточне Европе на Универзитетском колеџу у Лондону.
„Ако држава плаћа више од 3.000 вероучитеља, колико их на пример има у Србији, онда је половина свих верских службеника у земљи на државном буџету”, објашњава он за BBC на српском.
У Европи генерално постоје два начина на који се верска настава спроводи
Први је онај који је усвојиле Србија, Хрватска и БиХ, а то је конфесионални модел, по којем признате верске организације саме припремају кадар, наставне планове и програме и саме изводе наставу, каже Алексов.
„Држава само ставља школе на располагање и плаћа извођење те верске наставе”, додаје он.
Овакав модел постоји и у Грчкој, Аустрији, Пољској и Немачкој.
Други модел подразумева да се веронаука или религијске студије изучавају као предмет који су саставни део општег наставног плана.
Тада деца уче се о великим светским религијама уопштено, додаје историчар, а такав модел постоји у Скандинавији и Великој Британији.
Модел који је заступљен у овим државама, објашњава Алексов, „сведочи о врло блиском односу цркве и државе”.
„Ово је старији и традиционалнији однос, али легитиман”, каже он.
Имам Незер Халиловић потврђује да религијске заједнице саме одлучују о томе чему ће на овим часовима учити децу, али додаје да „наставни програм иде у Министарство образовања на одобрење”.
И православни и исламски вероучитељ су задовољни како се одвија сама настава веронауке данас.
За Јовановића је овај час „време од 45 минута које деца имају са неким ко ће их научити нешто аутентично, али их неће оцењивати и процењивати”.
„Када час упали, то је много добро, разговор је жив”, описује он.
Иако каже да веронауци могу да присуствују и они који нису верници, ипак додаје да је један од циљева часа увођење детета у православни живот.
„Ако они то желе”, напомиње.
Колико деце у региону учи веронауку
У Хрватској и Србији веронаука је изборни предмет, што значи да родитељи и деца бирају да ли ће ђаци бити уписани на ове часове.
У две ентитета Босне и Херцеговине ситуација се разликује.
Док у Федерацији БиХ – у којој већински живе Бошњаци и Хрвати – родитељи бирају да ли децу уписују на веронауку, у Републици Српској, где већински живе Срби, деца се на веронауку уписују аутоматски уписом у школу.
Часови ни овде, међутим, нису обавезни, па тако дете може бити исписано са веронауке.
Док у Србији деца имају алтернативу, па се тако одлучују да ли да похађају веронауку или грађанско васпитање, у БиХ и Хрватској те могућности још увек нема.
„Веронауку у школама у Србији похађа 448.925 ученика, а грађанско васпитање 300.274 ученика”, кажу из Министарства образовања за ББЦ.
У Србији деца и њихови родитељи могу да бирају између шест верских образовних програма – православни, католички, исламски, јеврејски, реформистички и евангелистички.
„Велики проблем у Србији је што мањинске религије често не могу да окупе довољан број деце, како би одржавали часове”, каже Алексов.
Овај проблем постоји, додаје он, и у Хрватској.
За разлику од Србије, где око 60 одсто ученика основних и средњих школа прати религијску наставу, у Хрватској, према последњих подацима, на веронауку иде око 85 одсто ђака.
У Хрватској је у плану увођење другог изборног предмета, критичког мишљења.
Министар образовања Хрватске Радован Фукс је на представљању предмета рекао да „није била идеја да се направи пандан веронауци, него још један предмет који ће бити понуђен деци која не уписују веронауку”.
У Федерацији БиХ на исламску веронауку иде 95 одсто деце ове вероисповести у основним школама, каже Халиловић, док на православну и католичку веронауку иде и готово 99,9 одсто њих.
Статус вероучитеља
У свим земљама бивше Југославије које имају веронауку, уведен је модел по којем су религијске заједнице те које доводе и уклањају наставнике веронауке и постављају наставне планове, а држава само плаћа учитеље.
Поред привржености послу, учитеље веронауке тако „везују и тешкоће јер не могу од државе да добију посао за стално”, каже Вук Јовановић.
„Овакав посао, где не можемо да добијемо уговор за стално већ пред сваку школску годину добијамо нови уговор на одређено, прилично је незгодна”, каже он.
„Веронаука је у Србији у школама прославила 20. рођендан, а ми се сваке године поново запошљавамо.”