Prethodnih nekoliko meseci živimo u kovitlacu događaja i vesti koje ih prate. Tek u nekoj retrospektivi sposobni smo da sagledamo šta se to desilo pre svega nekoliko nedelja ili dana. A onda se u ovoj opštoj zbrci glasova provukla sasvim stidljivo jedna vest koja nije dobila značajniji publicitet jer su je potopile one trenutno značajnije. Vest o odluci Vlade da pripremi set novih nacionalnih udžbenika za srpski jezik, svet oko nas, istoriju, geografiju, muzičko i likovno. Oni nisu precizirali na koji način će ovi udžbenici biti primenjeni u nastavi, ali će po hitnom postupku biti formirana radna grupa koja će se baviti izradom nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima.
Objašnjenje i tumačenje ovog poteza je krajnje diskutabilno po više osnova. Jer, priznaje se da važeći udžbenici poštuju plan i program propisan zakonom. Ali imaju previše pluralizma u tumačenju što bi jednoobrazno misleći udžbenik rešio na prihvatljiv način. Osuđuje se ćutanje i povlačenje našeg naroda pred kritikama koje se jave svaki puta kada se pojavi nacionalno pitanje. Mora se uspostaviti pravilno držanje identiteta u svakom pojedincu, kako srpskom, tako i onom manjinskom. Pominje se dugoročni interes za našu otadžbinu, decu i njihovo vaspitanje, jačanje jedinstva i stabilnost. Osim toga pominje se i dobit za roditelje koji će izdvajati manje sredstava za nabavku udžbenika, drugim rečima, neće biti pljačkani od strane nastavnika i stranih izdavača. Udžbenike će štampati naše javno preduzeće.
Nemam dovoljno reči, čini mi se, pa da objasnim koliko je sve ovo pogrešno i potencijalno opasno. Kao prvo, nije trenutak za donošenje ovakvih odluka u momentu opštedruštvenog previranja. Ovakve odluke koje utiču na generacije dece ne donose se kao zaključak Vlade i ne sprovode u delo bez konsultacije sa ozbiljnim stručnjacima, bez javne rasprave i konsenzusa. Udžbenici se ne stvaraju bez jasno osmišljene ideje za šta oni treba da služe, kako da se primenjuju. Ne stvara se udžbenik, pa prema njemu nastava, već je udžbenik pomoćno sredstvo u nastavi.
Mi danas imamo planove i programe. Oni su zakonski verifikovani i odobreni. Na osnovu njih su napravljeni setovi udžbenika raznih izdavača. Njihovu delatnost je država, takođe, regulisala. Izbor udžbenika je prepustila Savetima roditelja i Nastavničkim većima. Oni smatraju da rade jedan legalan posao. Znači li to onda da se ovim zaključkom Vlade stari programi menjaju? Izgleda da ne. Menjaju se samo tumačenja. Ona treba da stvore jedan svet nacionalnog jedinstva, unisonog shvatanja i uverenja. I možda bi sve ovo bilo nekako prihvatljivo da ne živimo u društvu duboko podeljenom, posvađanom, društvu koje ne može da se dogovori ni oko čega, koje nije rešilo istorijske dileme od pre sto godina, koje više veruje feljtonskim napisima nego stručnoj javnosti. Mi danas zaista ne znamo šta je to nacionalno. Oko čega se okupljamo. Gde su nam granice, kako su nastale ili nestale. Jer se danas promoviše jedno, a sutra poništava, danas se glorifikuje, sutra se sahranjuje. I u svemu tome najmanje se pita struka, a najviše politika. Ona je i pokrenula pitanje nacionalnih udžbenika. Zato je sumnjiv kvalitet takvog izdanja i njihov dugoročni uticaj na našu decu.
Sledeća stvar koja je u zaključku Vlade promovisana je ograničenje za nastavnike koji više neće moći da učestvuju u izboru udžbenika. Jer izbora neće ni biti. Na tržištu će biti samo jedan. Ova izjava opet ima za cilj da nastavnike prikaže kao glavne krivce u materijalnom izrabljivanju roditelja, kao bahate i neosetljive, a na pare lakome. Pa, hajde da i ovo progutamo sa relativnim razumevanjem. Međutim, isti ti nastavnici znaju kakav je kvalitet udžbenika bio u vremenu kada nije bilo nikakve konkurencije. Svi stručnjaci iz oblasti trgovine će se složiti da samo jaka konkurencija stvara kvalitet, a monopol je polje za korupciju.
Možda je i najopasniji deo zaključka isticanje neprekidne ugroženosti našeg naroda i stalna potreba da se pokaže kako svi imaju pravo na naciju samo mi ne. Osim što nije tačna, ova izjava produbljuje sukobe koji postoje, stvara zidove i tamo gde ih nema. Jer, kad padnu zidovi i otvore se oči, mi vidimo jednu drugu stvarnost. A ona se ovih dana kreće oko nas. Vidimo mase studenata i đaka koji idu po zemlji ogrnuti zastavama potpuno iskreno. Znaju himnu. Poštuju državu. Traže od nje saradnju i poštovanje zakona. Grle se sa svima. Zajednički se mole različitim bogovima. Igraju moravac zabrađeni šamijom. Osuđuju podele. Ne priznaju razlike. Mire se i pružaju ruke tamo gde su im ih pokušavali odseći. Čitaju latinicu i ćirilicu. Čuvaju ulice. Čiste parkove.
Zato je pokušaj da se nabrzinu ištampaju nacionalni udžbenici apsolutni promašaj i pucanj u prazno. Ali opasni pokušaj, gotovo podmukao, onaj koji treba da prekrši važeće zakone i prođe ispod radara društva zaokupljenog problemima. Nacionalno postoji u delima ovih mladih ljudi. Formirano je već. Vlast treba da odgovori šta se desilo sa nacionalnim čitankama koje su podeljene na početku ove školske godine. Kakvi su dometi, kakva primena? Imaju li efekta? Radi li se po njima ili skupljaju prašinu? A plaćene su novcima svih nas.
A onda da sačeka ove mlade ljude koji su se poduhvatili akcije sređivanja društva da završe sa započetim poslom, pa da se izjasne da li žele nove knjige ili su im i stare dobre, da li žele mišljenje lišeno pluralizma ili će gledati na sve strane sveta koje su za njih otvorene. A otvorene su, samo to neko neće da vidi jer mu za lov u mutnom ne trebaju misleći ljudi, već oni koji će spremno progutati svaku udicu.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca