Претходних неколико месеци живимо у ковитлацу догађаја и вести које их прате. Тек у некој ретроспективи способни смо да сагледамо шта се то десило пре свега неколико недеља или дана. А онда се у овој општој збрци гласова провукла сасвим стидљиво једна вест која није добила значајнији публицитет јер су је потопиле оне тренутно значајније. Вест о одлуци Владе да припреми сет нових националних уџбеника за српски језик, свет око нас, историју, географију, музичко и ликовно. Они нису прецизирали на који начин ће ови уџбеници бити примењени у настави, али ће по хитном поступку бити формирана радна група која ће се бавити израдом нацрта закона о изменама и допунама Закона о уџбеницима.
Објашњење и тумачење овог потеза је крајње дискутабилно по више основа. Јер, признаје се да важећи уџбеници поштују план и програм прописан законом. Али имају превише плурализма у тумачењу што би једнообразно мислећи уџбеник решио на прихватљив начин. Осуђује се ћутање и повлачење нашег народа пред критикама које се јаве сваки пута када се појави национално питање. Мора се успоставити правилно држање идентитета у сваком појединцу, како српском, тако и оном мањинском. Помиње се дугорочни интерес за нашу отаџбину, децу и њихово васпитање, јачање јединства и стабилност. Осим тога помиње се и добит за родитеље који ће издвајати мање средстава за набавку уџбеника, другим речима, неће бити пљачкани од стране наставника и страних издавача. Уџбенике ће штампати наше јавно предузеће.
Немам довољно речи, чини ми се, па да објасним колико је све ово погрешно и потенцијално опасно. Као прво, није тренутак за доношење оваквих одлука у моменту општедруштвеног превирања. Овакве одлуке које утичу на генерације деце не доносе се као закључак Владе и не спроводе у дело без консултације са озбиљним стручњацима, без јавне расправе и консензуса. Уџбеници се не стварају без јасно осмишљене идеје за шта они треба да служе, како да се примењују. Не ствара се уџбеник, па према њему настава, већ је уџбеник помоћно средство у настави.
Ми данас имамо планове и програме. Они су законски верификовани и одобрени. На основу њих су направљени сетови уџбеника разних издавача. Њихову делатност је држава, такође, регулисала. Избор уџбеника је препустила Саветима родитеља и Наставничким већима. Они сматрају да раде један легалан посао. Значи ли то онда да се овим закључком Владе стари програми мењају? Изгледа да не. Мењају се само тумачења. Она треба да створе један свет националног јединства, унисоног схватања и уверења. И можда би све ово било некако прихватљиво да не живимо у друштву дубоко подељеном, посвађаном, друштву које не може да се договори ни око чега, које није решило историјске дилеме од пре сто година, које више верује фељтонским написима него стручној јавности. Ми данас заиста не знамо шта је то национално. Око чега се окупљамо. Где су нам границе, како су настале или нестале. Јер се данас промовише једно, а сутра поништава, данас се глорификује, сутра се сахрањује. И у свему томе најмање се пита струка, а највише политика. Она је и покренула питање националних уџбеника. Зато је сумњив квалитет таквог издања и њихов дугорочни утицај на нашу децу.
Следећа ствар која је у закључку Владе промовисана је ограничење за наставнике који више неће моћи да учествују у избору уџбеника. Јер избора неће ни бити. На тржишту ће бити само један. Ова изјава опет има за циљ да наставнике прикаже као главне кривце у материјалном израбљивању родитеља, као бахате и неосетљиве, а на паре лакоме. Па, хајде да и ово прогутамо са релативним разумевањем. Међутим, исти ти наставници знају какав је квалитет уџбеника био у времену када није било никакве конкуренције. Сви стручњаци из области трговине ће се сложити да само јака конкуренција ствара квалитет, а монопол је поље за корупцију.
Можда је и најопаснији део закључка истицање непрекидне угрожености нашег народа и стална потреба да се покаже како сви имају право на нацију само ми не. Осим што није тачна, ова изјава продубљује сукобе који постоје, ствара зидове и тамо где их нема. Јер, кад падну зидови и отворе се очи, ми видимо једну другу стварност. А она се ових дана креће око нас. Видимо масе студената и ђака који иду по земљи огрнути заставама потпуно искрено. Знају химну. Поштују државу. Траже од ње сарадњу и поштовање закона. Грле се са свима. Заједнички се моле различитим боговима. Играју моравац забрађени шамијом. Осуђују поделе. Не признају разлике. Мире се и пружају руке тамо где су им их покушавали одсећи. Читају латиницу и ћирилицу. Чувају улице. Чисте паркове.
Зато је покушај да се набрзину иштампају национални уџбеници апсолутни промашај и пуцањ у празно. Али опасни покушај, готово подмукао, онај који треба да прекрши важеће законе и прође испод радара друштва заокупљеног проблемима. Национално постоји у делима ових младих људи. Формирано је већ. Власт треба да одговори шта се десило са националним читанкама које су подељене на почетку ове школске године. Какви су домети, каква примена? Имају ли ефекта? Ради ли се по њима или скупљају прашину? А плаћене су новцима свих нас.
А онда да сачека ове младе људе који су се подухватили акције сређивања друштва да заврше са започетим послом, па да се изјасне да ли желе нове књиге или су им и старе добре, да ли желе мишљење лишено плурализма или ће гледати на све стране света које су за њих отворене. А отворене су, само то неко неће да види јер му за лов у мутном не требају мислећи људи, већ они који ће спремно прогутати сваку удицу.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца