„Dobro veče!“ Milena pozdravi prisutne roditelje i produži prema katedri. „Jeste dobro?“
„Kako ko!“ nervozno odgovori Ivanova mama.
Milena je naučila da se ponekad napravi da nije čula neki komentar roditelja. „Evo, već je tromesečje, meni je nekako brzo proteklo, ne znam vama…“
„Nama, bogami, i nije!“ začu se besni glas iz zadnje klupe.
„Nije? Stvarno? Ja kad pomislim da je ostalo još dva meseca, i gotov peti razred, ne znam… Meni je proletelo!“ trudila da opusti atmosferu.
„Nastavnicima je lako, nama ostalima baš i ne…“ reče Milin tata, koji je uvek sedeo u prvoj klupi i hvatao beleške.
Milena odluči da ignoriše očiglednu provokaciju. „Na početku ću vam pročitati statistiku. Dakle, od trideset dva učenika, jednu opomenu ima dvoje, dve opomene jedan učenik, i tri opomene tri učenika. Što se tiče izostanaka…“
„Iz čega su te opomene, da Vas pitam?“ prekide je Sanjina mama.
„Od ukupno trinaest opomena, pet su iz matematike, dve iz biologije, dve iz…“ i pre nego što je pročitala predmete iz kojih su preostale jedinice, javi se Jovanov tata.
„Da li ste Vi do sada razgovarali sa nastavnicom matematike? Mislim, ovo više uopšte nema smisla, ja ne znam šta Jovan treba da uradi da bi dobio tu dvojku više! Ne znam da li se i drugi roditelji slažu, ili je Jovan jedini koji ima takav problem, ali recimo, juče ga je izvela na tablu i sve je znao, rešio je dva zadatka bez greške, i onda je tražila šta ne zna, kopala je i kopala dok nije iskopala, i na kraju mu je opet upisala jedan!“
„Isto se dešava i sa Milicom. Mi plaćamo privatnog profesora, više ni ne znam koliko para smo mu do sad dali, a ona joj daje jedinice kako god da obrnete!“ začu se iz ćoška. „Milica se stalno javlja, ona obično neće da je prozove, a kad je prozove Milica sve zna, ali eto, rubrika puna jedinica!“
„Nisu to samo jedinice, neki, kao moj Stefan, imaju dvojke-trojke, ali i to jedva! Na poslednjem pismenom je najveća ocena bila trojka! To je, ipak, sramota, ona mora prilagoditi kriterijum!“ bila je kategorična Stefanova mama.
U učionici se začu žagor, roditelji su se glasno slagali sa kritikama na račun nastavnice.
„Znate kako, ja ne znam za konkretne situacije, ali nemojte baš sve što deca kažu da uzmete tako zdravo za gotovo, jer…“
„Da li hoćete da kažete da naša deca lažu?“ besnim tonom upita Ilijin otac.
„Ja ne znam za druge, ali Pavle ne laže. Ni kad je bio mali nije lagao, a kamoli sad! I njemu se redovno dešava da na matematici sve zna, i ili ne dobije ocenu, ili dobije jedinicu. A neke druge pita najprostije stvari, i upisuje petice šakom i kapom, i složićemo se da to nije u redu!“ reče Pavlov tata.
„Samo hoću da kažem da mi ovde imamo samo jednu stranu medalje, a…“
„Pa, druga strana već znamo kako će da izgleda, nastavnica sigurno neće reći da je istina da je davala jedinice kad deca sve znaju, to je valjda jasno!“ reče Milicina mama. „Zaista, da li ste razgovarali sa njom oko toga svega?“
„Oko čega?“ upita Milena.
U učionici se začu još glasniji žagor, svi su govorili uglas.
„Kako oko čega?“
„Oko toga što deli samo jedinice, a ljubimcima petice!“
„Ovo je veliki problem!“
„Morate razgovarati sa njom!“
Milena pokuša da umiri roditelje, pa kad nije uspela, pokuša da ih nadglasa. Glasno upita, „Da li je neko išao na otvorena vrata kod koleginice?“
„Ja radim, i ne mogu da dolazim ovde svake dve nedelje, očekujem da Vi to rešite!“ reče Pavlov tata.
„I ja radim!“ začulo se iz svih krajeva učionice.
„Pa, da li je iko bio i razgovarao sa nastavnicom?“ pitala je Milena.
„Evo, ja sam bila jednom“, reče Jovanina majka. „Mislim, nastavnica je tada bila dosta prijatna, donela mi je kontrolne i pismene, i pokazala gde je Jovana grešila, rekla mi je kad je dopunska…“
„Prijatna sa roditeljima, a sa decom?“ nervirao se Filipov tata.
„Još treba i na dopunsku da idu, pošto za četiri časa nedeljno nije uspela da im objasni!“ dobaci Janina mama.
„Molim Vas da to rešite, ovo ne sme ovako da se nastavi!“ podviknu Nikolin tata.
„To je posao razrednog starešine, mislim, ako nije onda ne znam šta jeste!“ reče Filipov tata.
Utom se otvoriše vrata učionice, i sredovečna žena promoli glavu. „Evo, ostavljam ti USB, izvini!“, nasmeja se, spusti USB na prvu klupu pored vrata, i izađe.
„Hej, vrati se, vrati se!“ doviknu Milena, ali je žena već zatvorila vrata za sobom.
Milena pođe prema vratima, i reče roditeljima, „To je nastavnica matematike, sad ću da je zamolim da dođe da svi zajedno porazgovaramo!“ zatim otvori vrata i pozva koleginicu. „Dođi, molim te, ako imaš minut-dva!“ Milenin glas je odzvanjao praznim hodnikom. „Imam, imam, naravno, reci…“ Začuše se koraci nastavnice koja se vraćala ka učionici.
Milena je propusti ispred sebe, i pusti je da sedne za katedru.
„Evo, roditelji imaju neke nedoumice u vezi sa ocenama iz matematike, pa možda je najbolje da to rešite ovde zajedno…“ reče Milena.
„Naravno, naravno, tu sam! Izvolite! Pitajte šta god vas zanima!“ reče nastavnica matematike i pogleda po učionici punoj roditelja.
Jedna zunzara je uporno pokušavala da prođe kroz staklo.
Neko je vikao u dvorištu, „Saša, debilu jedan, bre!“. Odmah zatim, neko je nekome opsovao majku.
„Izvolite, slobodno!“ ponovi nastavnica.
Obližnjom ulicom su išla kola sa upaljenom sirenom.
Ulični psi su lajali.
Neko je lupao loptu o zid. Tup – tup – tup…
„Pa, recite šta je problem! Slobodno!“ pokuša nastavnica još jednom. „Ako treba da odem po neki kontrolni ili pismeni, da pokažem…“
„Hajde sad, malopre ste bili puni pitanja…“ reče Milena osmehujući se.
Jedan gačak je uporno nekoga dozivao monotonim kreštanjem.
Nejasan glas tetkice zvonio je hodnikom.
Neka beba u daljini se zacenila od plača.
Milena se potrudi da prekine neprijatnu tišinu u učionici. „Evo, na primer, pokrenuto je pitanje pismenog i loših ocena, pa ako možeš nešto o tome da im kažeš…“
„Da… Ja sam za ovaj pismeni radila sa njima dva časa pripremu, i dala im desetak zadataka da provežbaju kod kuće. Na pismenom sam dala iste te primere, ali eto, opet smo imali šest jedinica! A još sam spustila kriterijum! Doduše, bilo je i tri petice i šest četvorki, ali ipak… Mogu da kažem da deca u ovom odeljenju, pa i u većini drugih odeljenja, ne znaju osnovne računske radnje… Oni neredovno rade domaće, i izuzetno su nemirni na času…“ Oklevala je da li da nastavi. „Često naglas psuju, vređaju jedni druge… Kada pitam ko želi da odgovara, niko se ne javi, već nedeljama nikoga nisam izvela na tablu… Kad kažem da izađu na tablu, odgovore mi da neće, i kažu ’Slobodno mi upišite jedan’… Kao da ih ocene više ne zanimaju, kao da je dobro dobiti lošu ocenu, ne razumem… Eto, baš kad sam donela pismeni, i kad sam pohvalila Unu jer je jedina uradila bez greške, ceo razred joj se smejao, na kraju je Una počela da plače…“ Nastavnica pogleda roditelje, i reče, „Evo, recite vi sve što imate, pa da pokušamo da rešimo…“
Jedna mama je kinula i glasno izduvala nos.
Jedan tata je pročistio grlo.
Janinoj mami je zazvonio mobilni, i ona ga je uspaničeno tražila u tašni. Konačno, kad ga je našla, isključila je zvono. „Izvinite!“ rekla je.
„Pa, ako zaista nema pitanja, ja bih da idem, imam sad dopunsku, pa da ne kasnim…“ reče nastavnica, pogleda još jednom po roditeljima. Roditelji su gledali nju.
Nastavnica ustade. „Onda, doviđenja!“
Čim je nastavnica izašla, roditelji su počeli da žagore.
„Nije trebalo da je zovete!“
„Kakav je ovo način?“
„Zašto ste je zvali?“
Milena ponovo pokuša da umiri roditelje. „Pa, očigledno mislite da deca imaju probleme sa nastavnicom, i mislila sam…“
Vrata se ponovo otvoriše, i nastavnica matematike još jednom promoli glavu. U tom momentu je bilo jasno da gačak i dalje nekoga doziva istim monotonim glasom.
„Zaboravila sam da kažem, termin za otvorena vrata je petkom kada deca idu popodne u školu, od pola šest, pa dogod ima roditelja, svi ćete doći na red.“ Nastavnica se nasmeja i još jednom pogleda roditelje, nadajući se da se neko, možda, predomislio, i da će nešto reći ili pitati.
Nečiji mobilni je uporno zujao na vibraciji.
„Sad stvarno doviđenja“, reče nastavnica i zatvori vrata.
„Ko ne zna kroz šta nam deca prolaze, pomislio bi da je fina“, nasmeja se Milin tata.
„Ovo treba Vi da rešite, a ne mi da se zameramo!“ reče Filipov tata razrednoj.
„Tako je“ uglas rekoše roditelji. „Bezobrazluk“, čulo se sa nekoliko strana.
„Ali, ne mogu ja da prepričavam šta ste vi prepričali, zašto niste sad…“ Milena nikako nije mogla da dovrši rečenicu.
„Pa, ako mi odemo na ta otvorena vrata, biće još samo gore, tačno će znati šta je koje dete reklo, i posle će ga uzeti na zub!“ reče Ivanina mama.
„Očigledno nemamo podršku razredne, ja ne želim više da sedim na ovom sastanku!“ besno reče Sanjina mama.
„Ni ja!“ začu se sa više strana, i roditelji počeše da ustaju i kreću ka vratima.
„Čekajte, nisam vam pročitala ni izostanke, ni obaveštenje o ekskurziji, ni…“
„Nije ni potrebno. Vi očigledno ne znate šta znači biti razredni starešina!“ reče Milin tata.
„Ali…“ Milena je shvatila da više nema kome da se obrati. Jedan za drugim, roditelji su demonstrativno izlazili, neki je nisu ni pozdravili.
Milena je ostala sama u učionici. Nije mogla da veruje šta joj se upravo desilo. Ponovo je čula gačka i psovke dece u dvorištu. Dobro je da predajem likovno, gde svi imaju petice, pomislila je.
Autor: Maja Bugarčić