Živela sam u četiri zemlje na tri kontinenta. Radila sam za Ministarstvo prosvete u jednoj od tih zemalja. I tvrdim – nigde se na decu ne svaljuje ovoliko krivice kao u Srbiji. Kako to da smo tako zgroženi nasilnim ponašanjem dece u školama, a kada se odrasli ponašaju nasilno onda nam je to u redu?
Šta više, mnogi smatraju da deca zaslužuju da nastavnici i roditelji budu grubi, drski, da ih vređaju, pa čak i kažnjavaju fizički. Takvo ponašanje pravda se jednostavno – deca su bahata i nevaspitana, izbacila su njega (ili nju) iz takta.
Kada su deca loša (ili mi smatramo da su loša) samo ih treba kažnjavati. To je popularno mišljenje. Zaista mi je šokantan ovakav stav. Kao da živimo u Viktorijanskoj Engleskoj iz 19. veka.
Pre nekog vremena gledala sam jednu TV debatu o tome kako su deca danas tako nasilna i tako mnogo psuju. Niko nije postavio pitanje roditelja koji se psovkama obraćaju sopstvenoj deci. Trenera koji psovkama komuniciraju sa decom. Oni nisu nasilni? Samo deca koja ponavljaju iste oblike ponašanja su nasilna?
Pre nekoliko nedelja je objavljen video na kojem se čuje nastavnica kako preti deci da će platiti nekome da ih „prebije jer ima para, a ona neće da prlja ruke“. Ubrzo nakon toga i snimci nastavnika koji je decu nazvao glupom i rekao im da su goveda pa je zbog toga suspendovan s posla. Ipak, podrška koju je dobio u javnosti nezamisliva je u većem delu civilizovanog sveta.
Obrazovanje i hotelijerstvo su uslužne delatnosti (tako kaže geografija za 8. razred). Da li možemo da zamislimo da radnik na recepciji hotela naziva gosta glupavim zato što nije razumeo njegovo objašnjenje? Ili ga nije slušao dovoljno pažljivo dok mu je govorio? Sigurna sam da bi svi bili zgroženi i da bi smatrali da je u redu da radnik dobije otkaz. Ali, kada nastavnik tako nešto kaže deci u školi onda nam je to sasvim u redu? To smatramo vaspitnom metodom. Decu, izgleda, učimo da ne treba da vređaju druge, tako što vređamo njih.
Sa sigurnošću vam mogu reći da, ako bi nastavnik ovako nešto rekao u razvijenim zemljama (naročito ako bi deci pretio fizičkim nasiljem), to bi mu bio poslednji dan u učionici. Ovo je totalno neprofesionalno ponašanje koje ne priliči nijednoj profesiji, a pogotovu nastavničkoj.
Nedavno je jedna nastavnica u Italiji dobila otkaz jer su se deca toliko žalila na nju, ni zbog čega drugog nego što je negativna, što ih stalno kritikuje. Deca nisu htela da budu u učionici sa njom. Bilo je oko 20 primedbi na njen račun od strane dece, a ocene nisu bile problem. U dobro organizovanim sistemima se kritike dece na račun nastavnika i te kako uzimaju ozbiljno jer škole postoje zbog njih. I niko ne misli kao u Srbiji, da su deca razmažena, da su užasna, da im se daje pravo da se ponašaju kako hoće. To nije istina, postoji sistem i postoje posledice ponašanja za svakog, i za decu i za nastavnike. To što kod nas toga nema, to nije krivica dece.
U poslednje vreme samo govorimo o disciplinskim merama za decu u školama. A šta je sa disciplinskim merama za nastavnike? I ne, zaista ne govorim o ocenama ovde. Nama nedostaje i ozbiljan nadzor nad kvalitetom rada nastavnog kadra. I to konstantan, a ne samo kada dođe do ozbiljnijih incidenata koji dospeju u medije.
Vreme je zaista da prestanemo da krivimo decu i počnemo da analiziramo sami sebe, da shvatimo koliko mi odrasli sami doprinosimo tome da se deca ponašaju onako kako se ponašaju. Tu mislim naročito na one koji su u kontaktu i rade sa decom – roditelji, nastavnici, treneri. Nijedna druga metoda, ni kazne, ni novi propisi neće pomoći ako odrasli nastave da se ponašaju nasilno, a onda se čude što su deca ista takva. Deca su, ipak, samo ogledalo društva.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i profesor engleskog jezika
Dosadni ste već. Najbolje će biti da sve bude onako kako su deca zamislila i da ih niko nikada ne kritikuje. Od toga će oni postati daleko otporniji, srećniji i spremniji na životne izazove
Prosvetarsko iskustvo sa poštovanom decom
i autoritetima bez pokrića
Naučila sam mnogo o prosveti i prosvetarima u svom profesionalnom krugu, koji je započet od kada pamtim za sebe. Igrala sam se tako da ređam dugmad u dva reda, to su bili đaci na putu do škole. Dobila sam posao učiteljice u Nikincima posle uspešno završene klasične petogodišnje Učiteljske škole, tada već student Filološkog fakulteta u Beogradu, pa nastavila da radim kao nastavnica u SR Nemačkoj i, po povratku, u pocerskim selima. Profesorka sam bila u ‘Umetničkoj školi’, dakle, srednjoj. Kasnije, po završetku studija, sa stečenim naučnim stepenom doktora lingvističkih nauka, predavala sam studentima ‘Vaspitačke škole’, što me je uvelo u aktivnosti po vrtićima. Tako se zaokružio moj radni vek u zgradi u koju sam ušla kao učenik ‘Učiteljske škole’, a izašla iz njega nisam ni u penziji pošto mi je rad sa mladima, izgleda, zacrtan pod zvezdama.
Celoživotno učenje nije savremeno otriće, pa ipak kolege većinom završe školovanje čim prestanu da studiraju, dakle prerano stanu, što je nelogično s obzirom da su izabrali posao u ustanovi, koja bi znanje trebalo da drži na pijedestalu višem od svih ostalih profesionalnih usmerenja.
Ovaj tekst nema veze sa mojim ukućanima iz iste branše, mladim profesorima sa kojima se i slažem i ne slažem u mišljenju. Objavljujem ga na svoju ruku zapitana: – Kakvo to teško breme vuku prosvetari na svojim nejakim, od društva, zaboga, neshvaćenim leđima? Nameravam, kao predavač Metodike razvoja govora da kažem neke svoje sugestije, jer bi kritički odnos prema tradicionalnim i savremenim metodama itekako koristio narušenim vrednostima škole kao institucije i položaju prosvetnog radnika, sposobnog da učenika usmeri ka srećnom identitetu. Nekada su i profesori mahom bili svojevrsne institucije.
Naravno da se kad pričam sa unukom, verbalno usaglašavam sa postupcima kolega. Davno sam naučila da vaspitne mere treba da su usaglašene, pa ipak ponekad ne nalazim reči za podršku ishitrenim nedomišljenim ponašanjima profesora, danas, kada imamo čitave timove stručnjaka, pedagoga i psihologa, pri obrazovnim ustanovama. Pitam se ponekad i gde su tu roditelji, među kojima je prilično i onih s akademskim titulama. Razgovaram sa pismenim kolegama, koje, pre svega, poštujem zbog odgovornog odnosa prema radu. Izvinjavam se kritičarima, ovlašćena sam da dajem ocene o pismenosti pa smatram da bi mnogi poslenici žive reči morali da postignu bar onu funkcionalnu, kao primer auditorijumu kome se obraćaju. Sa onima koji funkcionišu ‘po pravilima babe Smiljane’ ili ‘od Prilike pa do Ivanjice’ s nadvikivačkim argumentom ‘kad ti ja kažem’ nemam nameru da se ubeđujem. Čitaocima koji su mom dosadašnjem izlaganju već našli zamerke, poručujem sledeće. Nemojte da bude kao u narodnoj priči: – Dobar dan zla ženo! Pa da gukne onaj koga svrbi. Retki pismeni, kao lepe i pametne žene, doživljavaju se kao tesne cipele, a problem zalutalih u prosvetu je večan – dokazivanje kako kolega zna manje.
Nama prosvetarima potreban je argumentovan razgovor umesto nadgornjavanja. Naučno nepotvrđene vlastite metode, po onoj narodnoj ‘Sva pamet u jednoj glavi ‘ne piju vodu.’ U SR Nemačkoj deca su u školi bila slobodna od autoriteta, ravnopravna u ponašanju i izjašnjavanju. Fazu u kojoj preovlađuju nametljivi principi polupismenih bazirani na ‘Hvalite me usta’ i reci sve što ‘znaš’ – prošla sam pre nego što sam sam postala učesnik naučnih skupova i pisac lingvokulturološke metodike.
Drage kolege, poštovanje se zaslužuje. Reklama kaže da je kvalitet uvek najbolji recept. Uverila sam se da ‘rad na sebi’ obezbeđuje trajnost vlastitog mira i samopoštovanja bez kolebljivosti. Savremene vaspitno-obrazovne devalvacije, posledice nekritičkog i brzopletog prihvatanja stranog i nepodobnog našoj kulturi, ne prihvatam. Učenike ne edukujem, nemam sa njima partnerske odnose i sl. Pročitajte šta je čuveni Potkonjak u jednom Prosvetnom pregledu rekao o novokomponovanim pedagoškim terminima. Pročitajte i oglašavanje SANU o sekretarkama, trenerkama i ministarkama. Kritična sam i dok biram samo pozitivnu pedagošku tradiciju, Rusoa, Makarenka, Montesori, delimično „Slobodnu decu Samerhila“, ‘Poštovanu decu’ inteligentnog Radovića…..
Onima koji još nisu naučili da kazniti nekoga znači piti otrov, a očekivati da se drugi otruje, navešću neke primere vlastitog iskustva. Kada se starija ćerka zaposlila i shvatila da dosta može da nauči od đaka, znala sam da će uzrasti do dobrog profesora. Roditeljske sastanke u srednjoj školi započinjala sam rečima: – Neću da čujem ništa loše o mojoj deci. Roditelji su dolazili kao dresirani, spremni da se usaglase sa razrednim starešinom o svim disciplinskim prekršajima svoje dece, kakvih je uvek bilo i uvek će biti, dokle postoji odrastanje. Male nestaške uključivala sam u sekcije i mangupsku fasadu mogli su da nadomeste dežurstvom i odgovornošću za red u školi. Dobila sam sat od svojih odraslih đaka posle dvadeset godina na jubilarni rođendan, od onih istih što su me nazvali Ruka koja daje. Ocene sam svela na trojku, četvorku i peticu, pritom je ‘moja trojka’ dobila republičku nagradu za tekst o Dositeju, iako budući umetnici Srpski jezik i književnost smatraju nestručnim predmetom. Najviše radova smo baš mi poslali u Vojvodinu, imamo sertifikate, plakete i zahvalnice. Tako su i ocene rasle. Jednom ranijem kolegi došla inspekcija. On ‘podelio jedinice’, jer predmet je njegov toliko zahtevan da ga znaju samo Bog i on. Inspektor pitao: – A šta ste Vi radili? E, upravo to pitam one koji mašu ocenom.
Nadam se da ste čitali bar ponešto o individualizaciji prilaza učeniku. To nije mrtvo slovo na papiru.Đaci su u školi da biste ih vi nečem naučili, isključite onu: – Brigo moja pređi na drugoga, i preuzmite odgovornost za svakog pojedinca, tražite maksimum razvitka tendencija. Oni lutaju u pubertetu, pročitajte ponovo osnove dečje psihologije. Nije tačno da je svaka generacija sve gora, da ‘nas uhvatila zapadnjačka reka i da nam se duše opasnosti plaše’. Kaznene mere izbacite iz glave, dajete ocenu sebi! Razmislite, zašto neki profesori završe neslavno (i njih bi trebalo staviti na optuženičku klupu sa ‘krivcima’, a drugi dobijaju poklone dve decenije posle završene škole. Izbacite iz glava egoističnu glupost da ste nadređeni. Profesionalna je deformacija uverenje da ste enciklopedija; sveznanje niste i ne stidite se da to i deci kažete. Ako ne znam odgovor na pitanje mog đačića, znam gde ću ga naći pa ću odgovoriti na sledećem času, to ništa ne boli. Uveren u svoje znanje je samo onaj koji oskudeva u kreativnoj širini. Metod je važan i međuljudska pozitivna atmosfera. Kad je čas zanimljiv, sve ide k’o podmazano.
Loši đaci postaju strogi profesori, valjda se nagutali straha dok su se školovali pa došlo vreme da se pokaže ko je gazda. Početna psihologija opisuje prišivanje drugom svojih nedostataka, kompleksa manje vrednosti nastalih iz straha, koji je, opet, posledica nedostatka ljubavi.
Zamislite situaciju! U društvu razmetljivaca, kakvo je naše, hvali se četrnaestogodišnjak skupim odelom – kupila mu baba, a baba će ga i u srednju školu upisati. Zapanjeni vrli profesori, predavači smarači, kako takav učenik nema poštovanja prema njima i nadmeću se kako da ga kazne, usaglašavaju se zdušno preko dečjih leđa. Smatrala sam da je moje da pomognem svakom neupućenom maloletniku da se snađe i završi započeto obrazovanje. ‘Prema svecu i tropar’- kaže narodna mudrost. Nikada niko ne osta kod mene sa slabom ocenom niti smanjenim vladanjem, pa mi ne oduzeše diplome zbog toga. Ko se bavi vlastitom decom, zna o kakvim iskušenjima govorim. Kad se šegačim, kažem: – Moj lenji unuk biće direktor ili pop, ‘ništa mu Bog nije ostao dužan’. Kaže lepo Duško Radović, ko ne zna ništa, može da radi sve, ko zna jedno, ume samo to jedno. Zaprepašćena sam kako nekim ljudima uopšte padne na pamet da konkurišu i rade u prosveti, a ne podnose buku i uzrasne probleme. Neki nemaju ni odgovarajuću struku, položene pedagoške predmete, zvanje nastavnika ne stoji im u diplomi. Dalje tokove demokratije sam prepoznala davno, u momentu kad su za nove medicinske instrumente glasale i čistačice u Domu zdracvlja u PM.
Obaveznu osnovnu školu kod nas ponekad doživljavam kao zatvor, naročito u situacijama kad robovski mentalitet hoće da je autoritaran. Stavite se u ulogu svojih učenika, drage kolege! Programi su preobimni i neprilagođeni, o tome sam davno pisala. Jedva se i vi nosite s njima, menjajte ih. ‘On lajn’ nastava, kreirana po različitim udžbenicima, upotpunila nedorečenost razgrađenih znanja i izrodila nemogućnost taksativnih ishoda i opisa ocene. Uticaj elektronike zanimljiv i ponekad poguban, a mi očekujemo da se zdrav pubertetlija nađe u stolici, miran i zabavljen vremenskom umetnošću. Šaljemo deci šizofrene poruke. Uključi se u nepostojeće društvo vršnjaka bez firmirane odeće dok sediš kod kuće i učiš, pa te nazovu štreber.
Kod nas, na svim radnim mestima, uobičajeno je da se demonstrira ‘sila od krompira’. Kod nas je skromnost maska za neaktivnost, podlost i beskičmenjaštvo. U našoj kulturi značenje reči ‘sposobnost’ i ‘sluh’ pokriće su za beskrupuloznu pokvarenost. Mnogi idu u crkvu danas, glumataju vernike, a to je često samo pokušaj da se i Bog slaže, da se ‘prevede žedan preko vode’ i uradi nešto u našu korist, protiv komšije. Naša vera uči – slobodni smo da biramo, ali ne i da izbegnemo posledice izbora!
Moj unuk zaista ima problem. Iskren je i ne sumnja da reč nije svaki put istinito pokriće za stvarnost, no glumatanje. – Ne veruj rečima, razočaraćeš se u bliske ljude – kažem mladom idealisti, za koga, kao i za drugu decu, nema dovoljno razumevanja. Sve postade karnevalska trka maskiranih za javnim predstavljanjem, prema nekim nejasnim uzorima. Nema laži, nema prevare, kao na šabačkom vašaru.
Svi koji učestvuju u neposrednom radu sa decom trebalo bi da su birani prema ljudskim kvalitetima, da su živi primer empatije, stvaralačke radosti, tolerancije i zajedništva. Potrebno je zdravlje i znanje. Predlažem:
– Testove za predavače (ne samo za učenike), kako bi smanjili materijalne greške;
– Redovne preglede predavača od strane psihijatara, psihologa i specijalista za zarazne bolesti;
– Kodeks ponašanja i za učenike i za profesore, koji uključuje na prvom mestu odgovornost punoletnih stručnjaka za vaspitno- obrazovni rad..
Sve ovo sam doživela u Nemačkoj davnih sedamdesetih. Trebalo bi da našem Ministarstvu pošaljem svoje predloge.
Sledeći put nameravam da pišem o kolegama, koje smatram primerom dobre prakse. Verovali ili ne, ima i takvih, ali su malobrojni i često neprimećeni. Kada postanu vidljivi, popraviće se status profesora u društvu, a pažljiv odnos će od učenika stvarati novog čoveka, srećnog autentičnog identiteta, ne vaspitavanog da se dodvorava autoritetima niti da sam očekuje lažne osmehe. Zato je naše prosvetarsko ponašanje potrebno korigovati, usaglasiti sa čuvenom preporukom velikog pedagoga, u kojoj dete insistira: – Pomozi mi da uradim sam!
Tekst je objavljen i u 015portal