Nina je bila radoznala. Želela je sve da proba. Zanosila se beskrajno i punih grudi dotrčavala sa idejom. Znala je da oseti draž u nagoveštaju, napola je doživi i raduje se svakog dana.
Tako ona ustane ujutru, još topla i raščupana, ali glave pune planova. Jedva čeka da otvori vrata, počne da priča sa praga, predlaže, ali roditelji kažu ne, nije vreme za to. Prvo doručak, pa obaveze u kući. Kad sve obavi, možda… uostalom, ne može se samo na sebe misliti.
Nekad Nina doperja iz škole jer se sprema odlična žurka. Nabraja ko će sve biti, šta će obući i već čuje žamor, već se češlja i namešta, priseća se pesama koje voli, pušta tu muziku i glasno peva, izmišlja sve neke nove pokrete, vrti se i skače. A onda roditelji kažu: ne… u subotu se ide u selo, kao što se i svake subote ide u selo, ne, ne mogu odložiti ništa, posla ima dosta, a žurki će biti koliko hoćeš, svakako utišaj tu muziku jer ćemo poludeti, a smeta i komšiluku, ipak smo vaspitani ljudi, ne skači više, smiri se, na šta liči takav način igre.
U Nini se otvori provalija u koju sa kamene litice popadaju sve note i lica, sve se sruši i raskomada, a tišina koja nastupi izbriše svaki dašak. Da li je to nepravda? Ima li pravo da se buni? Pa počne da se svađa i besni, zatim da plače, a onda se sve to slije u noge koje je danima ne slušaju, već idu za njom kao džakovi. Ona tačno vidi sebe na toj proslavi, vidi svoje odsustvo, vidi osmehe koji je ne primećuju, oseća mirise, samo ne čuje ništa.
Nekad Nina poželi da pliva daleko jer samo tada voda žubori oko ruku. Nemaš sebe, nemaš težinu, imaš samo dušu. Plivaš prema suncu. I veruješ mu. Veruješ da je sve lako i dostižno, sve samo od tebe zavisi, a onda roditelji kažu: ne, vrati se, nije bezbedno, dovoljno ti je dobro i ovde u plićaku.
I Nina se vrati da šljapće sa ostalom decom, ali kamenje na dnu je oštro, glasovi su prejaki, voda je mutna, sunce nije samo njeno. Sloboda se skupi i nestane užasnuta u besmislenoj graji. Ona više nije telo koje nesputano lebdi, već pokret koji ugrožava.
Vremenom, Nina je shvatila da živi u dvorcu sa devet zaključanih soba. Iza tih vrata postojao je život koji je mogla samo da zamisli, a njoj je ostajalo da bludi po hladnim i mračnim hodnicima. Ona nije bila hrabra. Bila je poslušna. Nikada joj nije palo na pamet da ključeve ukrade. Nikada nije smela da prevari stražare i otvori neku sobu. U nju se uvukao strah i prezir od pokušaja. Pomirila se i ležala na svom skučenom krevetu, bez ljutnje, bez otpora. Znala je da pobuna neće biti slavna, neće biti pobeda, ukaljaće se grižom savesti. Tako je Nina umrla za svet oko sebe.
Ali, srce je i dalje divlje kucalo. Ono se glavi nije dalo. Ono je lomilo kvake i otvaralo svaku bravu. U potpunoj nepokretnosti prividne tišine Nina je obišla ceo svet, bila na svakom koncertu, pila koktele i ludovala po trgovima, družila se, smejala, bila razmažena i kapriciozna, dizala revolucije, pregovarala sa otmičarima, svirala sa orkestrima, trčala po dinama. Devet zaključanih vrata pretvorilo je u duha. Prepreka nije bilo.
Jednoga dana i Nina je odrasla. Roditelja više nije bilo. Pomislila je da su sada sve sobe njene. Otvarala je jednu po jednu, osvrtala se i nailazila na gluvu prazninu. Ništa tu nije bilo onako kako je ona zamišljala. Sve je bilo bledo i mrtvo, gotovo prazno, učmalo i plesnivo. Čekanje mu je izbrisalo boje, otupelo ga, iskrivilo. Izašla je i zauvek zaključala sva vrata. Bila je tužna. Ovaj svet je prevario svojim siromaštvom. Dok je čeznula, očekivala, pakovala se za njega, obećavao je sve, a sada je stajao pred njom iskrzan i zamašćen od upotrebe.
Nina se vratila u svoj hodnik. Bez pokreta, bez disanja, bez ljudi, bez mogućnosti da želje izađu napolje i rasprše se. Biti u tišini, bez imena i oblika, stopiti se u neprepoznatljivost, jer jedino tako je sve moguće. Postala je stražar nad svojim ćutanjem. Kada je napuštala svoj zamak, Nina je plivala u plićaku dok je svežanj ključeva lupkao po pojasu i podsećao na nepregledne dubine koje samo srcem može dotaći.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca