Ni sad nije kasno da zasučemo rukave, jer valja nešto činiti po pitanju školskih planova i programa, ali i ministarstvo mora da shvati da su promene neophodne.
Bliži se kraj školske godine, a mi još uvek ne razmišljamo šta od septembra ako pandemija i dalje bude oko nas.
Model nastave u takav je da učenice i učenici idu u školu svake druge sedmice. Razredi su podeljeni u dve grupe, i dok prva pohađa nastavu, drugoj se šalju materijali putem aplikacije Google Classroom ili Viber grupe koju svaki predmetni profesor ima s razredom u kojem predaje. Đaci više nemaju određeni broj časova jezika i književnosti, nego pola od planiranog, a čas ne traje 45, nego 30 minuta.
Na početku školske godine od nadležnog ministarstva nismo dobili nikakve precizne upute da se nastavni proces treba rasteretiti, da nastavnice moraju voditi računa o specifičnim okolnostima školovanja u uslovima pandemije i slično. . Vrući krompir u rukama je prosvetara: ako ne odradimo sve, krivi smo jer će deca imati propuste u obrazovanju; ako radimo sve, roditelji i deca kukaju na sav glas da im je gradivo preobimno, da je previše testova, da nemamo razumevanja za decu; ako ne šaljemo materijale, nismo u trendu jer ne baratamo tehnologijom; ako ne radimo kvizove i ne skidamo razne aplikacije, za staro smo gvožđe; ako postavimo video, deca to uglavnom i ne pogledaju… I sve to dobije epilog na društvenim mrežama, koje su prepune komentara dežurnih kritičarki prosvete i hibridnog modela nastave koji će uništiti buduće generacije! Kao da je nas neko pitao kakav bismo model nastave želeli!
Nešto mislim kako sve može biti drugačije, kako možemo iskoristiti leto da se pripremimo za narednu školsku godinu, za koju se plašim da će takođe biti pandemična. Umesto toga, po starom dobrom običaju, mi guramo glave u pesak čekajući da sve prođe samo od sebe. Zapravo, osnivači škola i oni koji upravljaju školstvom samo menjaju figure, bez ikakvog stvarnog pomaka.
Novoizabrani ministar prosvete od prethodnog se razlikuje samo po frizuri; godine staža i života su im tu negde… A dok je smena trajala, vakcine, korona, migranti, budžet i ostale sitnice koje život znače pale su u deseti plan jer su se skupštinske ajkule morale zasititi. Sad dok se novi ministar upozna s kabinetom, materijom, stanjem na terenu, problemima… Ostaje nam samo da mirno posmatramo kako naše ministarstvo, kao i ostala, ništa ne radi na prilagođavanju obrazovanja uslovima pandemije.
A da hoćemo, ni sada nije kasno da zasučemo rukave, jer valja nam nešto činiti po pitanju školskih planova i programa: kratiti, pojednostaviti ili sasvim menjati pristup! Ali, ko će to uraditi i kada? Kad prođe pandemija, ako ikada? Kad nam se deca odsele u druge zemlje? Kad se škole zatvore zbog bolesti dece i nastavnog osoblja?
Evo jedne hipotetske situacije – u augustu ove godine nazovu iz ministarstva moju školu i kažu: Dajte nam grupu profesorica da nam pomognu u kreiranju programa nastave u specifičnim uslovima, odaberite po jednog predavača za svaku oblast (prirodno-matematičku, jezičku, društvenu), po mogućnosti sa dužim radnim stažom, ili bar one koje su na osnovu evidencije o praćenju stručnog usavršavanja pokazale zavidne rezultate. Odabrane nastavnice će, umesto da u augustu besposlene sede u zbornicama, 15 dana sa kolegicama iz drugih škola raditi na prilagođavanju nastavnog plana i programa uslovima pandemije. Radiće po grupama i po specifičnim zahtevima svake škole, a kada se uradi predlog promene nastavnih planova i programa, stručni aktivi u svim školama proučiće predloge i dati svoje primedbe i zapažanja, koja će pomoći ekspertnoj grupi da definiše finalna rešenja. Tek nakon toga donosi se novi predlog izmene nastavnog plana i programa za osnovne i srednje škole, koji se u štampanom obliku šalje školama i time postaje obavezujući za sve dok traje pandemija. Čiča-miča, gotova priča!
Da sam je nešto u tom fantastičnom scenariju oko izmene gimnazijskog programa, predložila bih sljedeće:
Svaki nastavnik/nastavnica dužan/dužna je izdvojiti dovoljno vremena za ponavljanje gradiva, posebno onog dela koji je radila grupa na časovima, a druga grupa to isto prepisivala ili učila sama kod kuće.
To mi se u ovom momentu čini najvažnijim, jer mi je potpuno jasno da je gradivo koje učenici i učenice savladavaju na nastavi, uz pomoć predmetne nastavnice, mnogo lakše razumeti i kasnije usvojiti. Ako to znači da program neće biti realizovan u potpunosti ili da ćemo tim tempom ostvariti samo pola od predviđenih nastavnih jedinki, neka, bar ćemo ono što odradimo s decom odraditi korektno.
Voditi evidenciju obrađenih nastavnih jedinki za svaku grupu đaka posebno. Zaboraviti klasični mjesečni plan; svaka grupa radi po svom rasporedu i po svom tempu.
Često se desi da sa jednom grupom odradimo neke nastavne jedinice, a sa drugom ne – zbog praznika, korone i drugih prirodnih ili društvenih nepogoda. Zato je od velike pomoći da nastavnica u svoje evidencije nakon časa upiše tačno šta je radila s kojom grupom. To je korisno prilikom sastavljanja pismenih provera znanja jer ćemo tačno znati iz koje oblasti dati pitanja i šta bi đaci trebali bolje znati.
Programe prilagoditi skraćenom modelu nastave – izbaciti sve suvišno, ostaviti samo ono što je zaista nužno da bi učenici mogli pratiti dalju nastavu.
Svaki predmet ima svoje specifičnosti, ali svaka oblast može se i mora svesti na ono osnovno, bar dok traje ovo vreme burno. Na primeru književnosti, to bi značilo da za svaki period radim samo jednog predstavnika – Gilgameš, Homer, Vergilije… samo najznačajnije, a kod gramatike izbacujem definicije i radim samo na primerima za koje znam da deca greše u govoru i pisanju.
Ovo su samo putokazi u kojem smeru bi išla izmena programa, a svaki predmet treba pročešljati i odbaciti ono bez čega se može. Nije to lak posao, ali nije ni neizvodiv. Potrebno je samo dobre volje i stručnosti. Da, potrebno je i da ministarstvo uvidi potrebu za promenom, ali ne u foteljama, nego u školama.