Ни сад није касно да засучемо рукаве, јер ваља нешто чинити по питању школских планова и програма, али и министарство мора да схвати да су промене неопходне.
Ближи се крај школске године, а ми још увек не размишљамо шта од септембра ако пандемија и даље буде око нас.
Модел наставе у такав је да ученице и ученици иду у школу сваке друге седмице. Разреди су подељени у две групе, и док прва похађа наставу, другој се шаљу материјали путем апликације Google Classroom или Вибер групе коју сваки предметни професор има с разредом у којем предаје. Ђаци више немају одређени број часова језика и књижевности, него пола од планираног, а час не траје 45, него 30 минута.
На почетку школске године од надлежног министарства нисмо добили никакве прецизне упуте да се наставни процес треба растеретити, да наставнице морају водити рачуна о специфичним околностима школовања у условима пандемије и слично. . Врући кромпир у рукама је просветара: ако не одрадимо све, криви смо јер ће деца имати пропусте у образовању; ако радимо све, родитељи и деца кукају на сав глас да им је градиво преобимно, да је превише тестова, да немамо разумевања за децу; ако не шаљемо материјале, нисмо у тренду јер не баратамо технологијом; ако не радимо квизове и не скидамо разне апликације, за старо смо гвожђе; ако поставимо видео, деца то углавном и не погледају… И све то добије епилог на друштвеним мрежама, које су препуне коментара дежурних критичарки просвете и хибридног модела наставе који ће уништити будуће генерације! Као да је нас неко питао какав бисмо модел наставе желели!
Нешто мислим како све може бити другачије, како можемо искористити лето да се припремимо за наредну школску годину, за коју се плашим да ће такође бити пандемична. Уместо тога, по старом добром обичају, ми гурамо главе у песак чекајући да све прође само од себе. Заправо, оснивачи школа и они који управљају школством само мењају фигуре, без икаквог стварног помака.
Новоизабрани министар просвете од претходног се разликује само по фризури; године стажа и живота су им ту негде… А док је смена трајала, вакцине, корона, мигранти, буџет и остале ситнице које живот значе пале су у десети план јер су се скупштинске ајкуле морале заситити. Сад док се нови министар упозна с кабинетом, материјом, стањем на терену, проблемима… Остаје нам само да мирно посматрамо како наше министарство, као и остала, ништа не ради на прилагођавању образовања условима пандемије.
А да хоћемо, ни сада није касно да засучемо рукаве, јер ваља нам нешто чинити по питању школских планова и програма: кратити, поједноставити или сасвим мењати приступ! Али, ко ће то урадити и када? Кад прође пандемија, ако икада? Кад нам се деца одселе у друге земље? Кад се школе затворе због болести деце и наставног особља?
Ево једне хипотетске ситуације – у аугусту ове године назову из министарства моју школу и кажу: Дајте нам групу професорица да нам помогну у креирању програма наставе у специфичним условима, одаберите по једног предавача за сваку област (природно-математичку, језичку, друштвену), по могућности са дужим радним стажом, или бар оне које су на основу евиденције о праћењу стручног усавршавања показале завидне резултате. Одабране наставнице ће, уместо да у аугусту беспослене седе у зборницама, 15 дана са колегицама из других школа радити на прилагођавању наставног плана и програма условима пандемије. Радиће по групама и по специфичним захтевима сваке школе, а када се уради предлог промене наставних планова и програма, стручни активи у свим школама проучиће предлоге и дати своје примедбе и запажања, која ће помоћи експертној групи да дефинише финална решења. Тек након тога доноси се нови предлог измене наставног плана и програма за основне и средње школе, који се у штампаном облику шаље школама и тиме постаје обавезујући за све док траје пандемија. Чича-мича, готова прича!
Да сам је нешто у том фантастичном сценарију око измене гимназијског програма, предложила бих сљедеће:
Сваки наставник/наставница дужан/дужна је издвојити довољно времена за понављање градива, посебно оног дела који је радила група на часовима, а друга група то исто преписивала или учила сама код куће.
То ми се у овом моменту чини најважнијим, јер ми је потпуно јасно да је градиво које ученици и ученице савладавају на настави, уз помоћ предметне наставнице, много лакше разумети и касније усвојити. Ако то значи да програм неће бити реализован у потпуности или да ћемо тим темпом остварити само пола од предвиђених наставних јединки, нека, бар ћемо оно што одрадимо с децом одрадити коректно.
Водити евиденцију обрађених наставних јединки за сваку групу ђака посебно. Заборавити класични мјесечни план; свака група ради по свом распореду и по свом темпу.
Често се деси да са једном групом одрадимо неке наставне јединице, а са другом не – због празника, короне и других природних или друштвених непогода. Зато је од велике помоћи да наставница у своје евиденције након часа упише тачно шта је радила с којом групом. То је корисно приликом састављања писмених провера знања јер ћемо тачно знати из које области дати питања и шта би ђаци требали боље знати.
Програме прилагодити скраћеном моделу наставе – избацити све сувишно, оставити само оно што је заиста нужно да би ученици могли пратити даљу наставу.
Сваки предмет има своје специфичности, али свака област може се и мора свести на оно основно, бар док траје ово време бурно. На примеру књижевности, то би значило да за сваки период радим само једног представника – Гилгамеш, Хомер, Вергилије… само најзначајније, а код граматике избацујем дефиниције и радим само на примерима за које знам да деца греше у говору и писању.
Ово су само путокази у којем смеру би ишла измена програма, а сваки предмет треба прочешљати и одбацити оно без чега се може. Није то лак посао, али није ни неизводив. Потребно је само добре воље и стручности. Да, потребно је и да министарство увиди потребу за променом, али не у фотељама, него у школама.