Можда не знамо да ли је истина како је Антоанета гладном народу понудила колаче уместо хлеба, али је ова епизода увек згодна да илуструјемо ситуацију попут ове која нас прати протеклих недељу дана.
Тако наше Министарство просвете комуницира са својим народом већ дуги низ година. Тај народ у перцепцији Министарства треба да обезбеди послушност, привид функционисања и масовност. Остало је небитно. Школска година је за њих почела свечано, одвијала се регуларно, све тече по пропису, а оно што штрчи, утегне се игнорисањем или песницом. Са свог блаженог облака Министарство обзнањује своја сматрања и одлуке. Гласове базе, коју сматра бесловесном гомилом, не чује, а кад баш зашкрипи, лагано склизне у необавештеност.
Тако је међу бесловесне стигла вест о новом календару за наредну школску годину и обевезујућем упутству за студијску посету ЕКСПО сајму. Дочекали су је мирно, наместили се на баш ме брига, дуго је до јуна и у истом тону разматрали чему се деца на тој екскурзији могу научити. Дакле, нико се специјално није потресао, иако је мало слово Е, којим су обележени дани у календару, један од хитова бесмисла којима нас је Министарство обрадовало. И понизило. И показало шта им је у школи значајно. И написмено, у форми прописа, сву децу прогласило за кулисе.
Нико се није насекирао јер смо већ огуглали и отупели на све вести које са врха стижу. За наставнике ова година није била ни свечана, ни регуларна, чаша је већ одавно прелила и све што се сипа не чини неку додатну штету. Помирени у немоћи, отишли смо у нехај, равнодушност и рутину. Бес смо истрошили доказујући очиту истину. Остајемо са децом јер имамо професионалну и моралну обавезу. Јер, како ствари стоје, она су реална само нама и својим родитељима.
Памтимо да за школску годину после Рибникара нису у старту предвиђени дани сећања. Уметнути су у ходу. Пре тога смо добили Смернице којим се Министарство одрекло сваке одговорности за немиле догађаје, изјавило како замишља школу и обавезало наставнике, директоре и родитеље на поштовање датог сматрања. После је стигла и одлука о антитерористичкој обуци за школски кадар која је потонула у свом бесмислу. Тек онда су се сетили Сећања.
Памтимо и неколико реформи које су промовисане као епохалне. Праћене се силним семинарима, микро и макро обукама, на крају сведене на колоне и папире, суштина није ни додирнута, деца су оптужена за мањак интелигенције и недостатак интересовања, а наставници за лењост и одсуство креативности у примени светле идеје. Градиво је претумбавано, исходи се претворили у стандарде, или стандарди у исходе, свеједно је, јер се углавном копипејстују из године у годину и шминкају стварност да засене простоту. Променило се није ништа, школски програми су у оштрој колизији са потребама деце и савременог света,
Министарство свако мало са свог облака спусти по нешто у виду дуалног образовања, скраћења часова, забране мобилних телефона или казахстанског модела и…више се нико не осврће. Јер, кад те неко из дана у дан шамара, ударац престане бити болан. Постаје чињеница са којом се мириш у немоћи да ишта измениш. Нико те не чује, на предлоге не реагује, критику проглашава за издају, позива се на моћ, збуњује, дели у колоне, свађа и распирује.
Метафора шамара се намеће као истинита и у нашем сећању на отпуштене колеге чије су судбине потонуле у ликовима који су освитали по зборницама и изазивали чуђење због нестручности, потребе за осветом, неспособности да схвате где се заправо налазе и какав посао треба да раде. Али су опстали, неки су унапређени, неки одликовани. Школе су добиле пацке, савиле се под оглавином и наставиле ход у долапу. Министар је изјавио да није обавештен. Изненадио се над чињеницом која свеколику јавност погађа целе године. И вратио се на облак.
Ишамарани смо дочекали и вести о будућој тржишној утакмици коју ће универзитети трчати. Јер ће их то унапредити. Чињеница да се Београдски универзитет одлично котира постала је недоказива. Чињеница да се национална историја и српски језик већ проучавају на релевантним студијским програмима није довољна да спречи оснивање новог факултета.
База бесловесних нема моћ да допре до ушију надређених. Она не може да објасни да школу чине деца, а деца траже бригу и промишљеност. Тако ошамућена, изморена и без даха под лавином површности, неутемељених захтева, намерног обесмишљавања, нестручног урушавања, дочекала је ЕКСПО екскурзију као још један зарез у рабошу. Иде распуст. Дуга је година. Навикли смо и на горе. Треба се поштедети. Ко зна шта нас још чека?! Можда се, овако пресамићени, сетимо колико је чаробна реч НЕЋУ, кратка, дрска, отрежњујућа за онога коме је упућена?
Аутор: Биљана Васић
Мишљења аутора у рубрици Лични став су, како и сама рубрика каже, лична и не одражавају нужно став редакције.