Čitajući razna razmišljanja na temu formiranja ocene kao vrednosnog ishoda, truda i rada učenika ali i samog nastavnika, reših da jedno svoje iskustvo iz sopstvene tridesetogodišnje nastavničke prakse, eto ovako, stavim pred sve svoje kolege a u želji da čujem komentar o ispravnosti mog postupanja.
Kao nastavnik fizičkog vaspitanja uvek sam pokušavao da svoj odnos prema učenicima gradim na međusobnom poverenju i uvažavanju mogućnosti i potreba učenika. Zašto mi je to toliko značajno? Kroz plan i program rada u krajnjem ishodu dolazimo i do posebno teških elemenata i vežbi. Kada učenici ne bi bili spremni da meni kao nastavniku i asistentu ukažu potpuno poverenje, bili bi neuspešni i čak bi sebe doveli u opasnost od povređivanja. Takav odnos se ne može izgraditi samo za jedan čas i da odgovara potrebama samo jednog zahteva. To je uzajamno poverenje koje mora biti iskreno i kao takvo često ostaje i po okončanju đačkih dana. Kakve veze ovo ima sa ocenjivanjem?
U jednom odeljenju kome sam predavao imao sam učenika koji je imao hendikep i koji bi trebalo da bude oslobođen nastave fizičkog vaspitanja. Imao je delimičnu paralizu cele leve strane tela i ugrađenu nekakvu pumpicu u mozgu. O svemu sam bio uredno obavešten od roditelja i lekara kojima sam tražio mišljenje. Mišljenje mi je bilo potrebno jer je učenik ipak insistirao da u skladu sa svojim mogućnostima bude aktivan na časovima.
Moram da priznam da sam ga uvek imao u vidokrugu. On je radio, kako sam kaže, zbog sebe i bio veoma disciplinovan. Ako bih ja sugerisao da neku vežbu preskoči jer bi za njega bila rizična, uvek bi poslušao. Meni je stalno bio pred očima ali sam primećivao i poglede, pa i poneki komentar ostalih učenika. Nastava je odmicala, učenici su dobijali ocene, pa i on. Kada se primakao kraj školske godine došli smo do formiranja konačne ocene. Moj način ocenjivanja nikad se nije svodio na puko određivanje aritmetičke sredine prilikom zaključivanja. Voleo sam da čujem i same učenike i to kako bi sebe ocenili. Nekad nismo ni svesni koliko mogu biti dobri procenitelji sebe samih.
Dakle, oni su posedali ispred mene i kada sam zaustio da počnem ocenjivanje, javio se za reč predsednik odeljenja, podržan od svih učenika jednoglasno.
„Nastavniče”, otpoče on „želimo da vas zamolimo da Aleksandru zaključite peticu, makar je nikome od nas ne dali. On nas nikako nije mogao dostići ali je bio vredniji i uporniji od svih nas.”
Za mene kao njihovog nastavnika takav njihov stav je bio najveća nagrada mog rada sa njima. Sada je na mene bio red da i ja njima odgovorim. Rekao sam im da sam zbog takvog njihovog stava ponosan na njih i da će svi imati petice, jer nije cilj samo nečim vladati i znati nego i biti svestan da je pre svega važno biti čovek.
Tada sam od njih dobio aplauz i to mi je bila najdraža nagrada. Oni su završili školu i otišli na dalja školovanja. Ja, iako nastavnik u godinama, ponekad volim da rekreativno istrčim na gradskoj atletskoj stazi, a tamo se na stazi počesto sretnem i sa svojim bivšim đacima koji se, eto, rekreativno bave trčanjem, sebe radi.
Šta je tu sada objektivno, a šta subjektivno ocenjivanje? Da li sam pogrešno postupio. Ja sam i sada ponosan na moje đake i to iskustvo sa njima pokušavam da primenim u radu i sa novim generacijama.
Slavoljub Jovanović
Nažalost, mislim da je potpuno pogrešna odluka. Šta znači ta petica. Ocene su merna jedinica znanja/sposobnosti. Trud i zalaganje bi trebali da postoje kao opisni aspekt na kraju godine.
Ne slazem se iz prostog razloga jer postoje predmeti gde vam je potreban talenat ( muzicko, likovno). Fizicko vasitanje ili ti kultura je zamisljena da se deca opuste i nauce zdravom nacinu zivota, a ko zeli da kasnije zavrsava specijalizovanu skolu iz tih predmeta treba ih realno ocenjivati.
Talenat nije neophodan da bi postigli OSNOVNE STVARI i postigli rezultate koji su u skladu sa zdravljem,ali je za takve rezultate potreban sistematičan rad i vežbanje bez prekida dugi niz godina ( apsolutno isto kao i za druge predmete-ako od 7.do 8.godine recimo uopšte ne čitate i ne pišete ništa iz srpskog jezika, onda ćete teško, mukotrpno i dugotrajno pokušavati da uhvatite korak sa vršnjacima koji su to radili)!
Odlicno ste postupili!
Bravo profesore
Svaka Vam čast
Odlično ste postupili! Ja sam bila dete koje je iz svih predmeta bilo odlično, samo je to fizičko bilo večiti problem. Rođena sa slabije razvijenom motoričkim,, nedovoljno loše da i bi se registrovalo kao hendikep o oslobodilo me nastave, a nedovoljno dobro da bih radila kao svi ostali. Ubijala sam se od truda da postignem normu, uvek oprema, uvek sve radila, kad su se brojčano ocenjivali norme (trčanje, skok udalj i slično) dam maksimum i nikad više od trojke. Svi ostali predmeti mi išlo lako i bez mnogo muke, ne samo u školi, nego i na takmičenjima. Samo to fizičko pamtim kao večitu frustraciju, strah, borbe, čekanje veća hoće li ta teško zaražena četvorka postati petica. Fizičko je takođe sposobnost, ne možemo svi isto. Do dana današnjeg sport doživljavam kao mučenje, baš zbog toga što nisam imala takve nastavnike.
Svaka Vam cast. Kao ucitelj, isto bih postupio da sam u slicnoj situaciji. Da, izgubilo se ono jedino vrijedno – uciti djecu da budu ljudi prije svega.
Dirnuo me je ovaj tekst jer je nastavnik naučio decu da budu, pre svega ljudi! Pokazao je da način izvođenja neke vežbe nije najvažniji, već volja i želja za uspehom i radom. Od osnovne preko srednje škole do fakulteta rado se sećamo baš ovakvih plemenitih nastavnika.
Lep tekst,i lep odnos nastavnik-učenik. Ja kao nastavnik istog predmeta sa mnogo manje godina staža ipak primećujem drugi problem. A to je da se naš predmet i dalje malo ceni i od strane kolega i od strane roditelja (decu možete naučiti)! Smatram da bi odnos prema fizičkom vaspitanju trebalo da bude isti kao prema drugim predmetima(radom se sve postiže!! pogotovo osnovni elementi koji se traže u školi). Kolega je pokazao drastični primer i izuzetak za koji ne važe pravila kao za većinu a to je opravdan medicinski razlog! Sistematskim vežbanjem od predškolskog uzrasta pa do kraja osnovne škole ,naravno uz neophodnu podršku roditelja i vanškolskog angažovanja je moguće postići sve što se traži iz fizičkog! Ali tu je problem:na tome se ne insistira i ne posvećuje pažnja od strane učitelja! Kad bi se upola manje vremena i volje posvetilo času fizičkog kao što se posvećuje časovima srpskog i matematike, uspeh ne bi izostao. Uvek je lakše ići linijom manjeg otpora i nikom se ne zamerati i svima davati petice,ali to ne znači da imamo zdravu decu,ni decu koja vole fizičko… U svakom slučaju pozdrav za kolegu koji se očigledno bori za značaj fizičkog i posvećen je deci 👋