Пре неколико дана на порталу Зелена учионица објављен је текст о закључивању оцена — не коментар, не мишљење, већ систематизација онога што закони и правилници у Србији заправо прописују: како се закључна оцена формира, шта улази у годишњи просек, а шта не, и када и како се оцена може изменити. Један од закона који су наведени тиче се закључне оцене из првог полугодишта: та оцена, као таква, не улази директно у годишњи просек. И то је баш тако и написано – закључна оцена из првог полугодишта не улази у просек. Ипак, текст је добио безброј коментара читалаца који су или разумели да се прво полугодиште ”баца у воду” или тврдили да то уопште није тачно, да прво полугодиште улази у просек (иако у тексту такође то јасно пише).
И то нас води до питања које ретко постављамо наглас: колико ми, одрасли, заправо разумемо оно што прочитамо?
Меримо децу. Одрасле — не.
Сваке три године, ПИСА тестирање мери функционално разумевање прочитаног код петнаестогодишњака у десетинама земаља. Резултати за Србију су забрињавајући — према подацима из 2022. године, око 38 одсто ученика не достиже минимални ниво читалачке писмености, а сваки трећи ученик не може научено да примени у пракси. Ти подаци круже медијима, покрећу дебате, постају аргумент за реформу наставе.
Али ко мери одрасле?
Постоји PIAAC — Међународно истраживање вештина одраслих, које ОЕЦД спроводи над популацијом од 16 до 65 година и које директно мери функционално разумевање текста, нумеричке вештине и способност решавања проблема. Србија у том истраживању никада није учествовала. Немамо податке. А без података, лако падамо у замку сопствене претпоставке: да су одрасли, који су завршили школу и који живе и раде, по дефиницији писмени — и по дефиницији бољи од данашње деце.
Оно мало што знамо долази посредно. Словенија, која јесте учествовала у PIAAC-у, открила је да знатан део одрасле популације има озбиљне тешкоће с разумевањем сложенијих текстова. У развијеним земљама ЕУ које су учествовале у последњем циклусу истраживања, објављеном крајем 2024. године, резултати показују да писменост одраслих није расла — у већини земаља стагнира или пада. А реч је о земљама с развијеном традицијом читања, високим улагањем у образовање и много вишим полазним нивоем од нашег.
„Бринемо се за разумевање прочитаног код деце, а функционална писменост одраслих није ни измерена. Можда баш зато — јер се бојимо шта бисмо открили.“
Шта је функционална писменост и по чему се разликује од читања
Функционална писменост подразумева способност разумевања и коришћења писаних информација у свакодневном животу — у послу, у школи, у интеракцији с државом и друштвом. Није довољно знати читати. Потребно је разумети шта текст говори, шта не говори, и како се две различите тврдње разликују.
У наведеном примеру, разлика између „закључна оцена не улази у просек“ и „прво полугодиште се не рачуна“ није ситна нијанса — то су две супротне тврдње. Функционално писмена особа ту разлику види одмах, без напора, као што видимо разлику између црвеног и зеленог светла. Онај ко је не види, не чита пажљиво — нема развијен механизам који би га упозорио да је нешто погрешно разумео.
Како се функционална писменост гради — и где се ломи
Функционална писменост се не усваја у једном тренутку и не гарантује је завршена школа. Она се гради годинама, кроз читање различитих врста текстова — наративних, административних, научних, новинских — и кроз праксу тумачења, преиспитивања и проверавања. Гради је учитељ који тражи од ученика не да преприча, већ да објасни. Гради је родитељ који разговара о прочитаном. Граде је књиге, новине, дебате.
Ломи се на неколико места: када се у школама награђује репродукција уместо разумевања; када одрасла околина сама не моделује аналитичко читање; када медији нуде наслове који замењују текст; и када се социјалне мреже оптимизују да активирају емоцију пре него што се активира разум.
Зашто бринемо за децу, а не видимо одрасле
Парадокс је уочљив: огромна пажња и ресурси улажу се у тестирање разумевања прочитаног код деце, док се функционална писменост одраслих узима здраво за готово. А управо одрасли доносе одлуке — о гласању, о лечењу, о новцу, о одгајању деце.
Функционална неписменост је по правилу невидљива ономе ко је носи. Онај ко је погрешно прочитао текст није осетио да је нешто промашио. Осетио је да разуме. То је разлог због којег је овај проблем теже решити од, рецимо, незнања таблице множења: незнање се може показати, али погрешно разумевање често изгледа као разумевање.
Друштво слабе функционалне писмености
У друштву у ком је функционална писменост ниска, расте пропусност за манипулацију. Популистички дискурс напредује управо тамо где се парафразом замењује цитат, где се „није рекао то“ тешко доказује јер нико не памти шта је тачно писало. Медијска култура кратких формата додатно атрофира способност праћења дугог, сложеног текста с више тврдњи које се морају довести у везу.
У таквом окружењу, родитељи који не разумеју школски правилник не постављају питања — или постављају погрешна. Пацијенти погрешно разумеју упутство за лек. Гласачи гласају на основу наслова. Потрошачи потписују уговоре које нису разумели. Сваки од тих исхода има цену, а збирно — имају је сви.
Шта се може
Док год функционална писменост остаје „питање за децу“, решења се траже на погрешном месту. Дете које научи да аналитички чита у школи, па се врати кући где нико не чита, где се о прочитаном не разговара, где се наслови деле без текстова — то дете нема где да вештину укорени. Писменост није испит који се положи. Она је навика која се одржава или атрофира зависно од средине.
Али најтеже — и једино што свако од нас може одмах — јесте лична нелагода пред сопственим погрешним разумевањем. Функционална писменост се не поправља на неком месечном курсу, већ тренутком кад кажемо себи: сачекај, јесам ли ово заиста прочитао или сам прочитао оно што сам очекивао? Тај тренутак заустављања, проверавања, враћања на текст — то је мишић. И као сваки мишић, јачи је што се више користи и слабији што дуже мирује.
На крају, да се вратимо на сам почетак – Закон каже да СВЕ оцене улазе у просек, из првог и другог полугодишта, али не и САМА закључна оцена из првог.













Veliki broj nastavnika i ucitelja ne samo da je nepismen nego ne razumeju kljucne reci dovoljno je sto citamo misljenja koja kteira Al u E-dnevniku.
Bravo. Apsolutno nijedan tekst kritike nije postojao na ovom sajtu u prethodne dve godine, iako apsolutno ima šta da se kritikuje, pomno pratim svaki tekst i to je velika sramota za ovu politički obojenu stranicu. Spominjati neću koliko su kolega lažno ubedili u nezakoniti štrajk i koliko ih je bilo ugroženo zbog laži i obmana sa ove stranice.
Učenik je iz nekog predmeta imao 4 ocene u prvom polugodištu,na primer:
4,3,2,5,a u drugom polugodištu 2,4,3,4.Ocena za prvo polugodište je
(4+3+2+5):4=14:4=3,5 tj. vrlo dobar4
Na kraju godine ocena iz tog predmeta se računa
(4+3+2+5+2+4+3+4):8=27:8=3,375,dakle ocena za kraj godine dobar 3.
A poklanjanje ocena na nastavničkom veću, koje je to poniženje za predmetnog nastavnika a cinizam kolega. Pa neka glupost kao ne može se svake godine istom učeniku poklanjati. A jadno je je da se poklanjaju petice. „Zbogom školo“, na našu žalost.
Apsolutno slažem sa vama, nažalost mnoge kolege sa nama ne dele to mišljenje.
@ivan
U datim slucaju MINIMALNA ocena je ta (aritmeticka sredina) a maksimalna je 5 jer ima upisanu peticu.
Primer koji sam naveo je ilustracija da se sama zaključna ocena na polugodištu ne unosi u prosek za kraj godine.Ovo što ste vi naveli,svakako važi.
E dnevnik sam izračuna srednju ocenu za celu godinu.
Pre 20+ godina na fakultetu sam prisustvovala iapitu iz rimskog prava, gde je studentkinja odgovarala na pitanje o ugovorima… profesor je rekao dobro vi ste objasnili šta je to, ali recite mi definiciju. Pet puta je ispravljao sve dok nije izdeklamovala od reči do reči onako kako je on u knjizi napisao. Bez obzira što je razumela suštinu te vrste ugovora, nije hteo da je pusti dok nije kao papagaj ponovila njegove reči. Za mene je to bilo poražavajuće i još tada sam shvatila apsurd i besmisao našeg školstva.
. Samim tim sto se sabiraju sve ocene u toku godine i dele sa ukupnim brojem ocena, znaci da je vrlo vazna. U nase vreme 80-tih, 90-tih. to se nije tako racunalo.
Isti ti nepismeni koje prozivate u tekstu su vodili decu na ulice. Tada vam nije palo na pamet da napišete neki tekst kritike prema monstrumima koji su zloupotrebili decu.
predajem u privatnoj srednjoj školi. pa sam na kraju godine skoro svima podelio odlične ocene. polozaj nastavnika je ponizavajuci, rade za mizerne plate, a kritikuju ih svi: direktor, roditelji, učenici. deca iz kuće nose nevaspitanje. Na žalost, društvo neguje bahatost i bezobrazluk. nije važno šta znaš i umeš, nego je samo vażan novac!