Пре неколико дана на порталу Зелена учионица објављен је текст о закључивању оцена — не коментар, не мишљење, већ систематизација онога што закони и правилници у Србији заправо прописују: како се закључна оцена формира, шта улази у годишњи просек, а шта не, и када и како се оцена може изменити. Један од закона који су наведени тиче се закључне оцене из првог полугодишта: та оцена, као таква, не улази директно у годишњи просек. И то је баш тако и написано – закључна оцена из првог полугодишта не улази у просек. Ипак, текст је добио безброј коментара читалаца који су или разумели да се прво полугодиште ”баца у воду” или тврдили да то уопште није тачно, да прво полугодиште улази у просек (иако у тексту такође то јасно пише).
И то нас води до питања које ретко постављамо наглас: колико ми, одрасли, заправо разумемо оно што прочитамо?
Меримо децу. Одрасле — не.
Сваке три године, ПИСА тестирање мери функционално разумевање прочитаног код петнаестогодишњака у десетинама земаља. Резултати за Србију су забрињавајући — према подацима из 2022. године, око 38 одсто ученика не достиже минимални ниво читалачке писмености, а сваки трећи ученик не може научено да примени у пракси. Ти подаци круже медијима, покрећу дебате, постају аргумент за реформу наставе.
Али ко мери одрасле?
Постоји PIAAC — Међународно истраживање вештина одраслих, које ОЕЦД спроводи над популацијом од 16 до 65 година и које директно мери функционално разумевање текста, нумеричке вештине и способност решавања проблема. Србија у том истраживању никада није учествовала. Немамо податке. А без података, лако падамо у замку сопствене претпоставке: да су одрасли, који су завршили школу и који живе и раде, по дефиницији писмени — и по дефиницији бољи од данашње деце.
Оно мало што знамо долази посредно. Словенија, која јесте учествовала у PIAAC-у, открила је да знатан део одрасле популације има озбиљне тешкоће с разумевањем сложенијих текстова. У развијеним земљама ЕУ које су учествовале у последњем циклусу истраживања, објављеном крајем 2024. године, резултати показују да писменост одраслих није расла — у већини земаља стагнира или пада. А реч је о земљама с развијеном традицијом читања, високим улагањем у образовање и много вишим полазним нивоем од нашег.
„Бринемо се за разумевање прочитаног код деце, а функционална писменост одраслих није ни измерена. Можда баш зато — јер се бојимо шта бисмо открили.“
Шта је функционална писменост и по чему се разликује од читања
Функционална писменост подразумева способност разумевања и коришћења писаних информација у свакодневном животу — у послу, у школи, у интеракцији с државом и друштвом. Није довољно знати читати. Потребно је разумети шта текст говори, шта не говори, и како се две различите тврдње разликују.
У наведеном примеру, разлика између „закључна оцена не улази у просек“ и „прво полугодиште се не рачуна“ није ситна нијанса — то су две супротне тврдње. Функционално писмена особа ту разлику види одмах, без напора, као што видимо разлику између црвеног и зеленог светла. Онај ко је не види, не чита пажљиво — нема развијен механизам који би га упозорио да је нешто погрешно разумео.
Како се функционална писменост гради — и где се ломи
Функционална писменост се не усваја у једном тренутку и не гарантује је завршена школа. Она се гради годинама, кроз читање различитих врста текстова — наративних, административних, научних, новинских — и кроз праксу тумачења, преиспитивања и проверавања. Гради је учитељ који тражи од ученика не да преприча, већ да објасни. Гради је родитељ који разговара о прочитаном. Граде је књиге, новине, дебате.
Ломи се на неколико места: када се у школама награђује репродукција уместо разумевања; када одрасла околина сама не моделује аналитичко читање; када медији нуде наслове који замењују текст; и када се социјалне мреже оптимизују да активирају емоцију пре него што се активира разум.
Зашто бринемо за децу, а не видимо одрасле
Парадокс је уочљив: огромна пажња и ресурси улажу се у тестирање разумевања прочитаног код деце, док се функционална писменост одраслих узима здраво за готово. А управо одрасли доносе одлуке — о гласању, о лечењу, о новцу, о одгајању деце.
Функционална неписменост је по правилу невидљива ономе ко је носи. Онај ко је погрешно прочитао текст није осетио да је нешто промашио. Осетио је да разуме. То је разлог због којег је овај проблем теже решити од, рецимо, незнања таблице множења: незнање се може показати, али погрешно разумевање често изгледа као разумевање.
Друштво слабе функционалне писмености
У друштву у ком је функционална писменост ниска, расте пропусност за манипулацију. Популистички дискурс напредује управо тамо где се парафразом замењује цитат, где се „није рекао то“ тешко доказује јер нико не памти шта је тачно писало. Медијска култура кратких формата додатно атрофира способност праћења дугог, сложеног текста с више тврдњи које се морају довести у везу.
У таквом окружењу, родитељи који не разумеју школски правилник не постављају питања — или постављају погрешна. Пацијенти погрешно разумеју упутство за лек. Гласачи гласају на основу наслова. Потрошачи потписују уговоре које нису разумели. Сваки од тих исхода има цену, а збирно — имају је сви.
Шта се може
Док год функционална писменост остаје „питање за децу“, решења се траже на погрешном месту. Дете које научи да аналитички чита у школи, па се врати кући где нико не чита, где се о прочитаном не разговара, где се наслови деле без текстова — то дете нема где да вештину укорени. Писменост није испит који се положи. Она је навика која се одржава или атрофира зависно од средине.
Али најтеже — и једино што свако од нас може одмах — јесте лична нелагода пред сопственим погрешним разумевањем. Функционална писменост се не поправља на неком месечном курсу, већ тренутком кад кажемо себи: сачекај, јесам ли ово заиста прочитао или сам прочитао оно што сам очекивао? Тај тренутак заустављања, проверавања, враћања на текст — то је мишић. И као сваки мишић, јачи је што се више користи и слабији што дуже мирује.
На крају, да се вратимо на сам почетак – Закон каже да СВЕ оцене улазе у просек, из првог и другог полугодишта, али не и САМА закључна оцена из првог.