Pre nekoliko dana na portalu Zelena učionica objavljen je tekst o zaključivanju ocena — ne komentar, ne mišljenje, već sistematizacija onoga što zakoni i pravilnici u Srbiji zapravo propisuju: kako se zaključna ocena formira, šta ulazi u godišnji prosek, a šta ne, i kada i kako se ocena može izmeniti. Jedan od zakona koji su navedeni tiče se zaključne ocene iz prvog polugodišta: ta ocena, kao takva, ne ulazi direktno u godišnji prosek. I to je baš tako i napisano – zaključna ocena iz prvog polugodišta ne ulazi u prosek. Ipak, tekst je dobio bezbroj komentara čitalaca koji su ili razumeli da se prvo polugodište ”baca u vodu” ili tvrdili da to uopšte nije tačno, da prvo polugodište ulazi u prosek (iako u tekstu takođe to jasno piše).
I to nas vodi do pitanja koje retko postavljamo naglas: koliko mi, odrasli, zapravo razumemo ono što pročitamo?
Merimo decu. Odrasle — ne.
Svake tri godine, PISA testiranje meri funkcionalno razumevanje pročitanog kod petnaestogodišnjaka u desetinama zemalja. Rezultati za Srbiju su zabrinjavajući — prema podacima iz 2022. godine, oko 38 odsto učenika ne dostiže minimalni nivo čitalačke pismenosti, a svaki treći učenik ne može naučeno da primeni u praksi. Ti podaci kruže medijima, pokreću debate, postaju argument za reformu nastave.
Ali ko meri odrasle?
Postoji PIAAC — Međunarodno istraživanje veština odraslih, koje OECD sprovodi nad populacijom od 16 do 65 godina i koje direktno meri funkcionalno razumevanje teksta, numeričke veštine i sposobnost rešavanja problema. Srbija u tom istraživanju nikada nije učestvovala. Nemamo podatke. A bez podataka, lako padamo u zamku sopstvene pretpostavke: da su odrasli, koji su završili školu i koji žive i rade, po definiciji pismeni — i po definiciji bolji od današnje dece.
Ono malo što znamo dolazi posredno. Slovenija, koja jeste učestvovala u PIAAC-u, otkrila je da znatan deo odrasle populacije ima ozbiljne teškoće s razumevanjem složenijih tekstova. U razvijenim zemljama EU koje su učestvovale u poslednjem ciklusu istraživanja, objavljenom krajem 2024. godine, rezultati pokazuju da pismenost odraslih nije rasla — u većini zemalja stagnira ili pada. A reč je o zemljama s razvijenom tradicijom čitanja, visokim ulaganjem u obrazovanje i mnogo višim polaznim nivoem od našeg.
„Brinemo se za razumevanje pročitanog kod dece, a funkcionalna pismenost odraslih nije ni izmerena. Možda baš zato — jer se bojimo šta bismo otkrili.“
Šta je funkcionalna pismenost i po čemu se razlikuje od čitanja
Funkcionalna pismenost podrazumeva sposobnost razumevanja i korišćenja pisanih informacija u svakodnevnom životu — u poslu, u školi, u interakciji s državom i društvom. Nije dovoljno znati čitati. Potrebno je razumeti šta tekst govori, šta ne govori, i kako se dve različite tvrdnje razlikuju.
U navedenom primeru, razlika između „zaključna ocena ne ulazi u prosek“ i „prvo polugodište se ne računa“ nije sitna nijansa — to su dve suprotne tvrdnje. Funkcionalno pismena osoba tu razliku vidi odmah, bez napora, kao što vidimo razliku između crvenog i zelenog svetla. Onaj ko je ne vidi, ne čita pažljivo — nema razvijen mehanizam koji bi ga upozorio da je nešto pogrešno razumeo.
Kako se funkcionalna pismenost gradi — i gde se lomi
Funkcionalna pismenost se ne usvaja u jednom trenutku i ne garantuje je završena škola. Ona se gradi godinama, kroz čitanje različitih vrsta tekstova — narativnih, administrativnih, naučnih, novinskih — i kroz praksu tumačenja, preispitivanja i proveravanja. Gradi je učitelj koji traži od učenika ne da prepriča, već da objasni. Gradi je roditelj koji razgovara o pročitanom. Grade je knjige, novine, debate.
Lomi se na nekoliko mesta: kada se u školama nagrađuje reprodukcija umesto razumevanja; kada odrasla okolina sama ne modeluje analitičko čitanje; kada mediji nude naslove koji zamenjuju tekst; i kada se socijalne mreže optimizuju da aktiviraju emociju pre nego što se aktivira razum.
Zašto brinemo za decu, a ne vidimo odrasle
Paradoks je uočljiv: ogromna pažnja i resursi ulažu se u testiranje razumevanja pročitanog kod dece, dok se funkcionalna pismenost odraslih uzima zdravo za gotovo. A upravo odrasli donose odluke — o glasanju, o lečenju, o novcu, o odgajanju dece.
Funkcionalna nepismenost je po pravilu nevidljiva onome ko je nosi. Onaj ko je pogrešno pročitao tekst nije osetio da je nešto promašio. Osetio je da razume. To je razlog zbog kojeg je ovaj problem teže rešiti od, recimo, neznanja tablice množenja: neznanje se može pokazati, ali pogrešno razumevanje često izgleda kao razumevanje.
Društvo slabe funkcionalne pismenosti
U društvu u kom je funkcionalna pismenost niska, raste propusnost za manipulaciju. Populistički diskurs napreduje upravo tamo gde se parafrazom zamenjuje citat, gde se „nije rekao to“ teško dokazuje jer niko ne pamti šta je tačno pisalo. Medijska kultura kratkih formata dodatno atrofira sposobnost praćenja dugog, složenog teksta s više tvrdnji koje se moraju dovesti u vezu.
U takvom okruženju, roditelji koji ne razumeju školski pravilnik ne postavljaju pitanja — ili postavljaju pogrešna. Pacijenti pogrešno razumeju uputstvo za lek. Glasači glasaju na osnovu naslova. Potrošači potpisuju ugovore koje nisu razumeli. Svaki od tih ishoda ima cenu, a zbirno — imaju je svi.
Šta se može
Dok god funkcionalna pismenost ostaje „pitanje za decu“, rešenja se traže na pogrešnom mestu. Dete koje nauči da analitički čita u školi, pa se vrati kući gde niko ne čita, gde se o pročitanom ne razgovara, gde se naslovi dele bez tekstova — to dete nema gde da veštinu ukoreni. Pismenost nije ispit koji se položi. Ona je navika koja se održava ili atrofira zavisno od sredine.
Ali najteže — i jedino što svako od nas može odmah — jeste lična nelagoda pred sopstvenim pogrešnim razumevanjem. Funkcionalna pismenost se ne popravlja na nekom mesečnom kursu, već trenutkom kad kažemo sebi: sačekaj, jesam li ovo zaista pročitao ili sam pročitao ono što sam očekivao? Taj trenutak zaustavljanja, proveravanja, vraćanja na tekst — to je mišić. I kao svaki mišić, jači je što se više koristi i slabiji što duže miruje.
Na kraju, da se vratimo na sam početak – Zakon kaže da SVE ocene ulaze u prosek, iz prvog i drugog polugodišta, ali ne i SAMA zaključna ocena iz prvog.