Zašto bi planinarenje trebalo uvesti kao predmet u osnovne škole

februar 22, 2016

Osvrnite se oko sebe. Na ulici, u javnom prevozu. Za šalterskim redovima, trpezarijskim stolovima. U restoranima i parkovima. U školskim klupama. Pa čak i na najintimnijim mestima, kao što su toalet ili postelja. Šta vidite? Tako je – ekran vašeg androida, tableta, ili laptopa. A sad ugasite ekran, pronađite svoj odraz u istom i pokušajte da se vratite u detinjstvo, kada ste prijatelje sticali u parkovima i školama.
deca planinarenje

Setite se neopisive tuge kada su nas glasovi majki, čim se upale prve svetiljke na ulici, dozivale da pođemo kućama. Hej, kako su duge te noći bile! Ko će dočekati sledeći dan, kad bismo se opet okupljali u zelenom dvorištu u suterenu zgrade. Indijanci, kauboji, takmičenje u preskakanju lastiža, razgovori. Drugarstvo i drugarske „svađe“. Bili smo deca, nismo imali „pametne“ telefone i fejsbuk profile, i bili smo srećni.

U godinama koje su došle, vrtlog modernog doba usisao je sve ono što je do tada važilo za normalnu i poželjnu pojavu u društvu; izbio iz dečijih ruku praćke, lastiš, loptu, ugurao im androide u ruke i ubedio da će se tamo još bolje „igrati“. Igre su se pretvorile u digitalno nasilje i neodgovorno ponašanje. Deca su često sebična, razmažena i drugare biraju prema tome kakvu odeću nose i koji model telefona poseduju. A društvo i druženje izgubili su svoju izvornu vrednost i značenje. Među stotinama i hiljadama „prijatelja“ na mreži, nikad nismo bili usamljeniji.
Ali, za našu decu još uvek nije kasno. Okrenite ih prirodi i planinama.
Na planinama su svi jednaki.
Ovde nema mesta statusnim simbolima. Nakon boravka u prirodi, prijateljstva se više neće meriti po tome ko kakav telefon ima ili po tome jesu li patike iznošene ili nove. Već po tome ko je pružio ruku kada je trebalo preći preko stene.

Drugarske „veze“ postaće neraskidive.

Setite se osećaja privrženosti kada nam je prvi put u školskom dvorištu prišao drug i ponudio pola užine. A sada udvostručite taj osećaj kod dece, kada, na putu kroz planinu dele hranu, vodu, prolaze kroz isti napor i zajedno dolaze do cilja – vrha planine. Umesto fudbalskog igrališta u gradu, gde, ponekad, može doći i do svađe, ovde su svi „pobedili“ igrajući u istom timu.

Deca će naučiti da se suočavaju sa preprekama u životu

Kada, sa rancem na leđima, na minusu, po snegu, ledu i kiši, oni slome svoje psihičke barijere da bi uspešno savladali fizičke prepreke, isti „šablon“ će primenjivati sutra u životu! Vremenom, kako budu odrastali i, srazmerno, planinarski izazovi budu postajali veći i teži, tako će se i oni odvažnije hvatati u koštac sa izazovima u životu. Jednačina je prosta: ako su uspeli doći do vrha u ekstremnim uslovima, uspeće i u svojim ciljevima dole, u podnožju.

planinarenje
Postaće odgovorniji

Planinarenje zahteva disciplinu, kako tela, tako i uma. Umesto da vikendom spavaju do podneva, a zatim se iz ležećeg, premeste u sedeći položaj za računarom ili konzolom, oni će naučiti da ustaju rano, a prethodno sami spakuju svoj planinarski ranac i legnu na vreme. Poštovaće i tuđe vreme i zajednički dogovor.

Postaće zdraviji

Planinarenje je ubedljivo najzdravija fizička aktivnost, a činjenica da se odvija u prirodi, na najlepšim mestima koja možemo da zamislimo, još više daje na značaju istog. Pogledajte našu decu danas. Evo, uostalom, malo tužne statistike: u Srbiji je 13,2% dece umereno gojazno, a 7,5 % dece gojazno. Ovi klinci su potencijalni pacijenti na kardiologiji i endokrinologiji, zbog velikih rizika od dijabetesa i drugih hroničnih bolesti. Institut za javno zdravlje “Batut” je sproveo istraživanje koje je pokazalo da se po broju mališana sa viškom kilograma uklapamo u svetski trend – epidemije gojaznosti. Planinarenje će učiniti da vaše dete istroši od 350 do 800 kalorija po satu. A prosečna planinarska tura ne traje manje od 4 sata. Izračunajte sami.

Smanjiće se nasilje u školama

Možda “hrabra” tvrdnja, ali verujem, tačna. Planinarenje je aktivnost koja u određenoj meri eliminiše potrebu da budemo moćniji u odnosu na drugoga i da ga savladamo. Ako se uopšte može odrediti cilj planinarenja – to čak nije, nužno, ni stići na vrh planine, već uživati u predelima koji nas okružuju, tako što usput savladavamo prirodne prepreke, ali i sopstvene slabosti. Kada deca zajedno rade na savladavanju sopstvenih slabosti, ujedno će jačati i drugarstvo.

Naučiće da donose prave odluke u pravom trenutku

Vratimo se na pretpostavku da cilj planinarenja nije uvek stići na vrh planine. Planina ima poslednju reč i njeni se zakoni moraju poštovati. Nekada će loši vremenski uslovi odvratiti ekipu malih planinara u svojoj nameri da dođu na vrh, a oni će naučiti da to nije poraz, već naprotiv – sposobnost da se donese ispravna odluka koja neće ugroziti njihovo zdravlje, a kada budu stasali i za neke “ozbiljnije” uspone, i život.

Postaće sistematični i istrajniji u kućnim i školskim obavezama

Zar nije tako? Uz svog iskusnog vodiča, vremenom će se i sami izveštiti oko organizovanja akcija i prethodne pripreme. Kako sam odlazak na planinu zahteva raspitivanje o terenu koji nameravamo da posetimo, planiranje alternativnih ruta, načina hidratacije ukoliko nema izvora pijaće vode, pakovanje opreme koje ponekad predstavlja umetnost i mnogo drugih stvari; kada bude došao red da se uradi domaći ili pospreme igračke, uradiće to sa disciplinom koju su stekli zahvaljujući planinarenju.

Postaće snalažljiviji

Naučiće da pale vatru, pročišćavaju vodu sa izvora sumnjivog kvaliteta, naučiće da se orijentišu u prirodi. Treba li govoriti o njihovoj svesti o očuvanju planina i celokupne životne sredine, koja će se podići na viši nivo? Učiće o prirodi i od prirode.
I što je najvažnije…

Postaće bolji ljudi.

Kada se nađemo u prirodi, u ovom slučaju – na planini koja ima zadnju reč, tek tada shvatimo koliko smo mali. Kad se čovek vrati prirodi, on se rukuje sam sa sobom. Osećanje duhovnog zadovoljstva koje prevazilazi potrebu za materijalnim, promeniće vašu decu iz korena. Dole, u gradu, viđala sam “važne” ljude u foteljama, čiji je ego veći od samih planina. No, izgleda da ego ne opstaje na visinama preko 500 m. Direktor u fotelji ili radnik na kiosku – na planinama smo svi isti i radost zbog ponovnog susreta na tim divnim mestima je obostrana i iskrena.
Izvor: Buka/lungful.net
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


3 komentara na "Zašto bi planinarenje trebalo uvesti kao predmet u osnovne škole

  1. radmila kaže:

    Ako planinarenje budu izvodilo nastavno osoblje za to obuceno kao nekada prof.fizickog vaspitanja,ono ce biti dobro.
    Ali u nasim skolama vlada misljenje da i svi ostali znaju to da urade,pa se takav vid nastave(kao planinarenje,skijanje,plivanje,logorovanje i mnogo slicnih aktivnosti),pretvori u sedenje nastavnika ba obali(jer vodja grupe _ nastavnik ne ume da pliva) dok su deca u vodi ,onda se nastava pretvori u SVASTARENJE.
    Za sve treba metodika i pedagogija ,koju kada je u pitanju nastava vezana za fiz.vaspitanje,biva pretvorena u sve i svasta uz dozvolu direktora.
    Takva je praksa bila u velikom broju skola.
    Ideja je odlicna.Deca bi se vratil ,prirodi,ojacala bi fizicki mentalno,socalizovala bi se,shvatila sta je drugarstvo,pruzanje pomoci jedno drugom i jos mnogo toga.

  2. Dusanka kaže:

    Covek snuje a Bog odredjuje!!! Volim da komentarisem ovako, neprikosnovene,,,istinite,,,cinjenice, ali, za ovakve stvari, malo je prostora!!! Niti je potreban “predmet”,u skoli niti su prosvetni radnici, madjionicari!!! Svako dete, nosi iz svoje porodice svoje ponasanje, genetiku, svoje zadovolnstvo, bezbriznost,…ili obrnuto. Nije potrebno biti strucan pa to shvatiti! Ali, ZENE, ZENE,….trebalo bi da su sesto-krili zmajevi!!!!! Slazem se da su mocne, (sve se svodi i u proslosti na njihov doprinos), ali nemogu u isto vreme sedeti u skupstini, kuvati rucak, ispunjavati roditeljske obaveze, i glumiti opustenu atmosferu u kuci koja je jedini uzor ponasanja nase dece i jedini putokaz u njihovom odrastanju:”kako sutra”? Onako kako su videli u porodici!!! Pre bih rekla da roditeljima(koji su nezadovoljni), treba dopunsko, domace prevaspitavanje. Naravno, muskarci su ti koji:”vedre i oblace”, ali oni nikad, nizasta,…NISU KRIVI!!! Samo zadovoljna zena moze lepo vaspitati svoju decu, a nikakav predmet u skoli, nemoze dati rezultat!!! Domace vaspitanje se IMA ili NEMA, nezavisno od obrazovanja. Sam Bog nam moze pomoci, ali, koliko “do juce*, nije se smelo pominjati, VERA, i cinjenica da samo BOZJOM POMOCI mozemo izmeniti dosta. LJUBITE SVE OKO SEBE KAO SAMOG SEBE!!! Bar je to besplatno i jednostavno!!!

  3. stella kaže:

    A da neki predmet uvedu i roditelji? Za promenu…ili cemo mi kompletno vaspitanje da preuzmemo na sebe i svaki problem da resavamo uvodjenjem novog predmeta

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama