Зашто бих сутра отишла из школе:
Мора ли да се прочита? Може филм, аудио? (одлучно НЕ се топи пред налетом вештачке интелигенције која препричава и предвиђа могућа питања наставника)
А, како то мислите? (немам шта да мислим, све сам јасно рекла)
Не може сутра контролни, одговарамо хемију. (покушај да се, позивањем на закон, тај исти закон заобиђе)
Мама не може да дође, ради. (ако мами паук однесе ауто, кренула би сместа, без обзира на посао, јер шеф би то разумео, а за школу ни мама ни шеф немају луфта)
Ако ми Ви поправите, обећао је и наставник xy да ће дати, а онда ми треба само једна на већу. (није реплика из серије, већ стварност сваког јуна која показује како је погрешан систем постао нормалност)
Нећете му Ви, ваљда, покварити успех? (нећу ја ништа покварити осим потребе да се успехом назове оно што успех није, јер да је успео, интервенција не би била потребна)
Иде на приватне, тамо све зна. (уз надзор и суфлерско тумачење на свакој препреци, само што те препреке тврдоглаво искачу кад дете остане само)
Ја сам га испитала, све је знао. (или неко лаже, или неко мисли како зна, а не зна, или дете има неки други проблем осим учења)
Ја му све извучем по тезама. (и поједете његову вечеру, све слаткише, присвојите играчке…све му одузмете јер знате боље)
Ја сам родитељ који… (који себе види као најбољег на свету, особу која је измислила родитељство, педагогију и све методике, па сад хоћете и мене да уверите у то)
Знате, он је унук, сестрић…већ знате кога. (не знам и не занима ме, он је само једно од моје деце)
Ја све са њим радим. И супруг. Али ови програми су… (лична капитулација није најбољи начин да се детету објасни овај свет)
Зашто не могу да одем:
Да ли је шести тежи од петог? Мени брат каже да је седми најтежи. (уз поглед апсолутног поверења и потребе за утехом)
Дајте и њему петицу, био је добар. (у налету еуфорије због успеха и потребе да утеши друга који ту срећу није имао)
Ја (у покушају да надгласам неподношљиву количину децибела): „Зашто вичеш?“ Дете (уз поглед чуђења коме се мора веровати): „Не вичем.“
Разредна, могу ли кући, не могу више да издржим, а имам још три часа? (и разредна исто мисли, исто жели, а не може, па те пушта да одеш)
Био је он некако тужан, целог живота су га пратила нека…нека… јецава осећања. (има ли бољег уверења како је неко прочитао и саживео се са ликом него кад измисли сасвим нову реч јер су све старе недовољне)
Гњевно проговарати, то значи бити тужан када те неко угњави. (слажем се из места да је туга у тим околностима заиста неподношљива)
Вуку су замерали што је увео слово Ј због великог броја псовки које се тако могу записати. (кад у лекцију уведеш своју логику и сажмеш две валидне чињенице на оригиналан начин)
Није ми кратка мајица, плитке су панталоне (уз осмех који разоружава)
Нисам ништа урадио, питајте цео разред. (уз невини израз који не допушта сумњу)
Не преписујем, проверавам. (уз поглед јагњета)
Кад је последњи рок за систематски преглед? (питање постављено усред предавања о лирским врстама)
Ја: „На часу у понедељак…“ Цело одељење: „Уторак, понедељком немамо час.“ Ја: „Добро, уторак, вежбаћемо граматику, затим следи књижевност до краја недеље, дакле, контролни ће бити у…“ Дечак из средине: „Пазите сад, полако, немамо час у понедељак.“ (уз покрет искусног психијатра)
Колико још има тих падежа? (а тек смо на дативу)
Зашто морам све ово да учим? (никад немам одговор који детету неће звучати као празна лимена канта)
Кад ће крај шестог? (ни овде немам рационалан одговор осим увида да је време заиста релативан појам, што није за утеху)
Видећете Ви, ја ћу бити најбољи на матури. Да се кладимо? (знам да ћеш бити, ма како да урадиш, јер ти очи сијају и не можеш никако бити погрешан)
Можемо ли данас само да причамо? (можемо…јер зато и остајем овде)