Zašto bih sutra otišla iz škole:
Mora li da se pročita? Može film, audio? (odlučno NE se topi pred naletom veštačke inteligencije koja prepričava i predviđa moguća pitanja nastavnika)
A, kako to mislite? (nemam šta da mislim, sve sam jasno rekla)
Ne može sutra kontrolni, odgovaramo hemiju. (pokušaj da se, pozivanjem na zakon, taj isti zakon zaobiđe)
Mama ne može da dođe, radi. (ako mami pauk odnese auto, krenula bi smesta, bez obzira na posao, jer šef bi to razumeo, a za školu ni mama ni šef nemaju lufta)
Ako mi Vi popravite, obećao je i nastavnik xy da će dati, a onda mi treba samo jedna na veću. (nije replika iz serije, već stvarnost svakog juna koja pokazuje kako je pogrešan sistem postao normalnost)
Nećete mu Vi, valjda, pokvariti uspeh? (neću ja ništa pokvariti osim potrebe da se uspehom nazove ono što uspeh nije, jer da je uspeo, intervencija ne bi bila potrebna)
Ide na privatne, tamo sve zna. (uz nadzor i suflersko tumačenje na svakoj prepreci, samo što te prepreke tvrdoglavo iskaču kad dete ostane samo)
Ja sam ga ispitala, sve je znao. (ili neko laže, ili neko misli kako zna, a ne zna, ili dete ima neki drugi problem osim učenja)
Ja mu sve izvučem po tezama. (i pojedete njegovu večeru, sve slatkiše, prisvojite igračke…sve mu oduzmete jer znate bolje)
Ja sam roditelj koji… (koji sebe vidi kao najboljeg na svetu, osobu koja je izmislila roditeljstvo, pedagogiju i sve metodike, pa sad hoćete i mene da uverite u to)
Znate, on je unuk, sestrić…već znate koga. (ne znam i ne zanima me, on je samo jedno od moje dece)
Ja sve sa njim radim. I suprug. Ali ovi programi su… (lična kapitulacija nije najbolji način da se detetu objasni ovaj svet)
Zašto ne mogu da odem:
Da li je šesti teži od petog? Meni brat kaže da je sedmi najteži. (uz pogled apsolutnog poverenja i potrebe za utehom)
Dajte i njemu peticu, bio je dobar. (u naletu euforije zbog uspeha i potrebe da uteši druga koji tu sreću nije imao)
Ja (u pokušaju da nadglasam nepodnošljivu količinu decibela): „Zašto vičeš?“ Dete (uz pogled čuđenja kome se mora verovati): „Ne vičem.“
Razredna, mogu li kući, ne mogu više da izdržim, a imam još tri časa? (i razredna isto misli, isto želi, a ne može, pa te pušta da odeš)
Bio je on nekako tužan, celog života su ga pratila neka…neka… jecava osećanja. (ima li boljeg uverenja kako je neko pročitao i saživeo se sa likom nego kad izmisli sasvim novu reč jer su sve stare nedovoljne)
Gnjevno progovarati, to znači biti tužan kada te neko ugnjavi. (slažem se iz mesta da je tuga u tim okolnostima zaista nepodnošljiva)
Vuku su zamerali što je uveo slovo J zbog velikog broja psovki koje se tako mogu zapisati. (kad u lekciju uvedeš svoju logiku i sažmeš dve validne činjenice na originalan način)
Nije mi kratka majica, plitke su pantalone (uz osmeh koji razoružava)
Nisam ništa uradio, pitajte ceo razred. (uz nevini izraz koji ne dopušta sumnju)
Ne prepisujem, proveravam. (uz pogled jagnjeta)
Kad je poslednji rok za sistematski pregled? (pitanje postavljeno usred predavanja o lirskim vrstama)
Ja: „Na času u ponedeljak…“ Celo odeljenje: „Utorak, ponedeljkom nemamo čas.“ Ja: „Dobro, utorak, vežbaćemo gramatiku, zatim sledi književnost do kraja nedelje, dakle, kontrolni će biti u…“ Dečak iz sredine: „Pazite sad, polako, nemamo čas u ponedeljak.“ (uz pokret iskusnog psihijatra)
Koliko još ima tih padeža? (a tek smo na dativu)
Zašto moram sve ovo da učim? (nikad nemam odgovor koji detetu neće zvučati kao prazna limena kanta)
Kad će kraj šestog? (ni ovde nemam racionalan odgovor osim uvida da je vreme zaista relativan pojam, što nije za utehu)
Videćete Vi, ja ću biti najbolji na maturi. Da se kladimo? (znam da ćeš biti, ma kako da uradiš, jer ti oči sijaju i ne možeš nikako biti pogrešan)
Možemo li danas samo da pričamo? (možemo…jer zato i ostajem ovde)