Многи од нас још могу да чују глас својих родитеља како им говори ствари попут: “Како мислиш ти с тим оценама да упишеш неки добар факултет?” или “Без добре школе мораћеш много да радиш и да се мучиш!” (као да они који су завршили школе не раде ништа).
То је, према нашој деци – непоштено.
Зашто ћутимо својој деци истину о успеху?
Кренимо прво од чињенице да само трећина одраслих има диплому и да имају исти успех у погледу прихода, посла и задовољства животом као они који имају нижи степен образовања.
С нашом децом не делимо чињеницу да постоји пуно занимања којима се може добро зарадити без школовања на престижном факултету или универзитету. И може се бити срећан, ако је то оно у чему уживамо.
Као родитељ, нисам против студирања и наставка школовања у престижним школама, нимало не спорим корист доброг образовања и марљивости коју студент уложи током студија, али то није увек пут до успешне каријере и постигнућа живота из снова.
Свако од нас познаје бар једног пријатеља који је напустио систем и није завршио своје образовање, али је успео да створи просперитетну каријеру или сопствени посао.
У ствари, проблем са причама које нашој деци о образовању сервирамо је тај што оне код деце само стварају страх и подстичу такмичење. А када у томе претерамо, од љубави према знању коју смо можда желели да им усадимо, не остаје ништа. Сва та очекивања која се пред њих стављају тежак су терет и сваки пут када их не испуне, самопоуздање им се спусти још мало ниже.
Много је такве деце која прерано завршавају своје снове. Обично одрастају у уверењу да неће успети у животу, јер вероватно неће бити примљени у жељену школу, а онда се питају: “Зашто бих уопште покушавао?”
Зашто охрабрујемо нашу децу да живе са лажном представом о томе шта је потребно да би били успешни?
Замолио сам разне педагошке стручњаке да ми објасне зашто нико не говори деци истину о факултету – да смер који одаберу пре него што се упишу на универзитет прави мале разлике у њиховом животу, а тешко да ће њихов сопствени избор учинити много више другачији од живота оних који имају велике амбиције.
Слегнули су раменима и рекли ми да им, чак и ако то ураде, нико неће веровати. Један ми је чак рекао, „Једино што можемо добити је љутња многих родитеља који верују да ће, ако њихова деца сазнају ову истину, занемарити учење и у коначници бити неуспешни у животу“.
Многи одрасли брину да, кад би њихова деца знала да оцене у школи не могу гарантовати успех у животу, изгубили би мотивацију за марљив рад.
Заправо је истина сасвим супротна. У своје 32 године рада са децом као психолог, открио сам да говорећи деци истину – дајући им тачан модел стварности, укључујући и указивање на то које су предности вредних ђака – повећава њихову мотивацију. Они само преусмере фокус са постизања циља да имају све петице на то да се развијају и оним областима које их заиста интересују. Говорећи деци истину, подстичемо оне слабије мотивисане да шире размишљају о својим могућностима и да наставе саморазвој, чак и ако нису најбољи ученици.
Деца су много енергичнија када могу замислити своју будућност у складу са својим вредностима него када раде све што мисле да треба да ураде како би испунила очекивања својих родитеља, учитеља, ближе и даље родбине.
Не би требало да “мотивишемо” своју децу застрашивањем. Инспирација мора да долази из могућности и жеље да се фокусирате на нешто боље, а не само да будете најбољи у школи.
Дакле, ако желите да ваша деца успеју у животу, не форсирајте постизање успеха засновано на страху. Започните с претпоставком да ваша деца желе да им се живот догоди на начин на који су то сами замислили. Затим им кажите истину: Можемо бити успешни ако напорно радимо на стварима које волимо и у потпуности ангажујемо свој ум, а ако паднемо низ пут, само морамо да устанемо и самоуверено наставимо даље.
Аутор: Вилиам Стрикруд
Извор: www.time.com