U jednom istraživanju rađenom 1997. na Univerzitetu Oregon, psiholog Marjore Taylor, autorka „Imaginary Companions and the Children Who Create Them“, utvrdila je da, bez obzira na inteligenciju, četvorogodišnjaci koji se često igraju ‘’kobajagi’’ igara pokazuju još neke razlike u odnosu na svoje vršnjake. Bolje razumeju očekivanja drugih ljudi i znaju da percepcija zavisi od konteksta, na primer, da opažanje figure od strane ljudi zavisi od toga koliki deo figure vide. Interesantno je da su ova deca bila zapravo mnogo bolja u prepoznavanju šta je realno a šta ‘’kobajagi’’, to jest da je beli zec još uvek beo iako ga držimo na roze svetlosti. I u svojim ostalim istraživanjima Taylorova je pokazala da deca koja imaju bujnu maštu i često fantaziraju, bolje razumeju i emocije. Prema pobornicima teorije da deci treba govoriti da Deda Mraz postoji, i ovo je jedan od arumenata u prilog tome, mada se ne može (kažu protivnici ove teorije) sa sigurnošću znati šta je uzrok a šta posledica – da li su ta deca sama po sebi imala ove veštine i sklonost fantaziranju i maštovitim igrama.
Po nekim autorima, verovanje u Deda Mraza podstiče maštu. Deca zamišljaju Deda Mraza kako leti nebom, patuljke i irvase, a neki čak i aktivno učestvuju, uzimajući ulogu Rudolfa ili samog Deda Mraza u igrama s drugarima. Ovakve igre, baš kao što je i Taylorova pretpostavljala,pomažu razvijanju tzv. teorije uma i pomažu deci da razumeju i predvide ponašanje drugih ljudi.
Melinda Wenner Moyer takođe veruje da laž o Deda Mrazu spada u tzv. ‘’dobre laži’’ i da nema razloga da se osećamo krivim što decu lažemo jer to činimo za njihovo dobro.
Ima autora i građana koji se ne slažu sa ovim, smatrajući da priču o Deda Mrazu treba izbeći iz tri razloga: prvo, radi se o laži, čije se korišćenje ne može opravdati, drugo, može uništiti poverenje dece u nas kao roditelje, a treće, ohrabruje ponašanje u čijoj je osnovi loša motivacija. Protivnici ideje da decu treba ubeđivati da Deda Mraz postoji se ne slažu sa pretpostavkom da verovanje u Deda Mraza podstiče maštu ili maštovito igranje. Za imaginaciju je, kažu oni, potrebno pretvaranje, tzv. ‘’kao da’’ ili ‘’kobajagi’’, a ne možemo se pretvarati ako verujemo da nešto jeste stvarno. Baš kao što hrišćani, recimo, zaista misle da je Hrist ustao sa krsta da spasi čovečanstvo grehova – oni ne zamišljaju, već stvarno veruju u to. Isto tako, ako kažemo deci da Deda Mraz postoji, ne podstičemo njihovu imaginaciju već je gušimo. David Kyle Johnson daje zanimljiv savet: ako želite da postičete dečju maštu, recite im da Deda Mraz ne postoji, ali da ćete se zbog Nove Godine pretvarati da postoji.
Da bi se deca igrala Deda Mraza, ne moramo da ih ubeđujemo da je on stvaran – ne ubeđujemo ih, na kraju, ni da su stvarni Dart Vejder, Betmen ili Enderman iz Minecrafta. Deca sama po sebi imaju kreativnost i maštu i ne moramo ih usmeravati na ovaj način. Većina dece će od kutije napraviti svemirski brod, i igrati se s njim kao da je zaista svemirski brod.
A šta je sa pretpostavkom da nam deca neće zameriti da smo ih lagali kad, tamo negde oko osme godine, shvate da smo ih lagali, i da će prepoznati da se radi o dobroj laži? To je za većinu dece zaista tačno, ali neki autori veruju da se pogled na svet koji je zasnovan na poimanju realnosti formira vrlo rano u životu, baš kao i ostale kompleksne veštine – koginitivne, socijalne i emocionalne. Ne bismo namerno učili dete pogrešnom načinu učenja, čitanja, računanja i tek mu onda, na određenom uzrastu, rekli da je taj način pogrešan, i pokazali mu pravi način.
Kao mama dvojice dečaka, od kojih je jedan do skoro verovao u Deda Mraza a drugi još uvek vrišti kada ga vidi, mislim da je mnogo bitniji duh praznika, tradicija i uspomene koje vaša deca stiču nego racionalno objašnjavanje i akademska rasprava o Deda Mrazu.
Autor: Marica Stijepović