Zašto je čudno reći dobar dan

mart 21, 2016
Jutros ulazim u autobus 26, vozač mi reče ’dobar dan’, otpozdravim, sednem iza njega
I tako je ’dobar dan’ rekao svakome ko je ušao, svakome ko je izašao – Lep dan vam želim.
Oni koji ga znaju otpozdravljaju mu uz najveće osmehe na svetu.

Oni kojima se ovo dobar dan dešava prvi put zbunjeno odreaguju, prođu par koraka pa se vrate i uz izvinjenje mu požele dobar dan. I svi, do jednog, su nastavljali ka sredini autobusa uz osmeh. Nasmejaniji autobus još nisam videla.

Napravi se jednog trenutka gužva pa oni koji su bili primorani da stoje tu, pored njega, povedoše priču o svojoj zbunjenosti kao da im skoro niko nije rekao to jednostavno ’dobar dan’. Neko predloži i da autobusi uvedu Knjige utisaka, da mogu da zapišu kako su bili pozitivno iznenađeni.
Jednog trentuka se oglasi i on:
Ne znam zašto je čudno reći dobar dan. Ovo je moje radno mesto, kao što je nekome prodavnica, ordinacija, restoran, sudnica, kako da vam ne kažem dobar dan kad uđete!
I tako ja u tom nasmejanom autobusu počeh da razmišljam zašto je to obično dobar dan postalo tako čudno. Ne dođoh do nekog pametnog zaključka, i kako bih u zemlji u kojoj je ljubaznost postala nepoželjna, kulturno ophođenje zaboravljeno, u kojoj je sasvim normalno da drugi budu neljubazni, namrgođeni, ljuti i na sebe i na ceo svet, u kojoj se, kad krećeš iz kuće, naoružaš strpljenjem i živcima kao da ideš u rat. I u kojoj ne očekuješ ništa drugo do ratovanje u prevozu, prodavnicama, redovima, gde god staneš.
Malo pre nego što je trebalo da izađem, pitah ga da li mogu da ga fotografišem.
auto
S kojom namerom? – pita on, opet uz osmeh.
S najboljom mogućom, odgovorih ja, ima jedan video, znate, šeruju ga na Fejsbuku a govori o tome kako se dobrota i ljubaznost šire deljenjem, pa eto, da podelim i ja Vas zato što ste nam svima tim jednostavnim, skoro pa zaboravljenim ’dobar dan’, ulepšali dan.
Znate šta, poče on, ja sam za vozača autobusa polagao u Jugoslaviji. Nas su obučavali kao da ćemo Suhoj voziti, učili smo da ćemo voziti ljude i kako se prema ljudima treba ponašati. I, eto, samo to nisam zaboravio.
Lep dan vam želim, rekoh kad su se otvorila vrata. I ja vama, odgovori on.
Ovo je mogao biti običan status na Fejsbuku, samo što bi se već u toku dana zagubio, zato sam zapisala ovde.
A u stvari mi je strašno žao što sam ovo zapisala. Što je to ’dobar dan’ izazvalo toliku pažnju.
Reći dobar dan ne bi trebalo da bude čudno.

Izvor: mahlat.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Zašto je čudno reći dobar dan"

  1. Aleksandar Marić kaže:

    Potpišite se, zaboga! Zašto je strašno napisati ime i prezime ispod ovako pozitivnog i humanog članka? Ovakav završetak teksta Vam je apsolutno nepotreban, jer nikako ne treba da Vam je žao što ste napisali to što ste napisali. Da je sreće da stalno pišemo o ovakvim i sličnim temama.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama