Зашто је стручно педагошки-надзор важан за образовни систем и како наставнику може помоћи да у свом послу напредује, објаснио је просветни саветник Војислав Андрић, у свом коментару на текст Из угла наставника: 16 мера за опоравак образовног система. Преносимо његов коментар.
“Стручно-педагошки увид и надзор у рад наставника је у Србији постојао преко 100 година. Укинут је 1991. године неразумном одлуком оних који нису знали шта је улога и значај просветно-педагошке службе.
Као професор почетник имао сам несебичну помоћ једног дивног човека – проф. Зорана Јевтића који ми је као саветник за математику указао на чаробну везу између математике као науке и наставне дисциплине и учинио да напредујем у свим сегментима наставног процеса: Некад упућивањем на литературу, а некада плодотворним разговорима и конкретним примерима из праксе.
Касније сам га наследио и као млад наставник са свега 27 година, радио сам тај посао 6 година и не зна се ко је био задовољнији: ја или наставници којима сам ишао у посету. Као просветни саветник имао сам улогу да вршим трансфер стручних и методичких иновација и пратим рад сваког од 220 наставника. На часовима које сам посећивао много сам научио од колега, јер сам на неким часовима видео праве мајсторе свог посла, а на неким како наставу не треба држати. Видео сам и оне који су радили по програмима истеклим пре 10 година, и “рогате” наставнике и оне који су имали беспрекорну администрацију, а чији ђаци нису ништа знали… Видео сам и необична и оригинална методичка решења, људе који су сами конструисали наставна средства, наставнике чији су ученици били математички шампиони Југославије…
Сретао сам наставнике са високим захтевима чији су ученици знали много више од оцена које су имали у дневнику и наставнике чији захтеви нису били високи и чији ученици су се слабо сналазили. Први су се хвалили да њихове тројке као од шале положе пријемни испит на ЕТФ-у, али нису умели да одговоре на питање: Зашто онда имају оцену 3? Са другима сам разговарао о васпитној оправданости награде за неуложен труд. И увек су ти разговори имали ефекта, јер је размена аргумената била обострано корисна.
И чини ми се веома важно, пратио рад младих наставника, бодрио их, усмеравао и упућивао, указивао на литературу и од њих учио да се нешто може краће и лакше решити или једноставније објаснити… И за 6 година нисам никога удаљио из наставног процеса (а имао сам та овлашћења) већ се са свима договарао шта је то добро у њиховом раду, а на чему ћемо заједнички радити да усавршимо постојећу праксу. Наравно и о роковима.
Просветни саветници су имали и значајну улогу у стручно-методичком усавршавању наставника. Општински активи су одржавани једном месечно, а регионални семинари два пута годишње и републички семинар у току зиме. Ишли смо на студијска путовања у друге крајеве Србије и Југославије да видимо како и шта то и други раде. Путовали смо и у иностранство. Дружили смо се, поштовали и волели.
Колега који је написао ових 16 тачака није погрешио. Верујем да је из личног искуства указао на значај стручно-педагошког увида и надзора. Што више упознајем Србе, све сам уверенији да смо ми народ који тражи повремену контролу рада. Колеге које мисле да им стручно-педагошки увид и надзор није потребан су најчешће заљубљени у свој наставни рад (често и без покрића) или не схватају шта интеракција наставник – саветник све може да донесе и да је основна сврха УВИД, а да надзор дође тек у случајевима да резултати увида нису позитивни.
Немојте у исти кош стављати мајсторе нашег позива и оне који ни по чему то нису. Нису сви наставници исти и никада неће бити. О НАДЗОРУ говорим само као о мери да се рогати смире, нерадни натерају да раде, а нестручни упуте уче и усавршавају се.
Позив просветног радника је за мене најлепше занимање, али никада нисам о свима говорио и мислио исто, јер међу нама је увек било уметника, солидних наставника и дунстера и нерадника. Немојмо штити ове последње мислећи на оне најбоље.