Пре мало више од годину дана, Америчка Педијатријска Академија увела је нову обавезу за све педијатре у Америци. Почев од рођења детета, они морају едуковати родитеље, како о очувању дететовог здравља тако и о значају читања детету од најранијих дана. Ова обавеза није уведена само зато што лепо звучи, већ је резултат темељних истраживања повезаности између гласног читања деци и каснијих језичких способности и успеха у школи.
Недавно, стручни часопис „Педијатри” објавио је студију у оквиру које су коришћене магнетне резонанце како би се посматрала мождана активност деце узраста од 3 до 5 година баш у тренуцима када им неко чита бајке прилагођене њиховом узрасту. Истраживачи су установили да постоје разлике у нивоу активности мозга у зависности од тога колико се овој деци чита.
Деца чији су родитељи пријавили већи број сати читања у току дана и који у кући имају веће библиотеке, показала су знатно већу активност леве хемисфере мозга. Овај део мозга управо је задужен за интеграцију различитих доживљаја, пре свега звучне и визуелне стимулације.
Оно што је посебно интересантно јесте да су деца која су само слушала приче, а не и гледала слике, показала још већу активност леве хемисфере. Претпоставља се да је разлог томе што се на овај начин машта додатно активира јер, уместо да им се све „нацрта”, деца сама замишљају сцене из бајке коју слушају.
На пример, ако се у бајци помиње да је жаба скочила с локвања на локвањ, да би замислило сцену, дете просто мора више да се концентрише и сети се како изгледа локвањ, како жаба, а затим и како жаба скаче.
Деца којој се приче представљају на овај начин, имају касније много веће изгледе да и сами буду бољи у писању, употреби речи, али и у разумевању свега прочитаног касније кроз живот. Ово зато што су навикли да свему што прочитају посвете пажњу и сами се концентришу на дочаравање прочитане сцене уместо да им је то представљено кроз слику.
Када деци пустимо снимљену верзију неке приче, то их не тера на размишљање и замишљање сцена ни тренутка. Тачно је да је за малу децу важно и да слушају различите гласове и говор, али не треба то да буде глас са екрана. Нажалост студије су показале и то да постоји огромна разлика у томе колико речи деца чују у зависности од друштвеног статуса родитеља. У сиромашним породицама, до 3. године, деца чују и по неколико милиона мање речи него у породицама средњег сталежа.
Ако бирате између тога да читате приче и да их сами причате деци – изаберите ово прво. Друго истраживање је показало да се у причама за децу налази већи број јединствених речи него што родитељ користи док детету приповеда.
Дакле, читање прича деци значи да ће они чути и научити већи број речи а њихова машта ће се развијати тако што ће морати сами да створе слике којима ће дочарати причу. Наравно, деци која су већ научила да читају неће читати родитељи, или ће бар то чинити у мањој мери како би их подстакли да сами вежбају.
Исто истраживање је показало и да деца чији родитељи више читају, по поласку у претшколско имају богатији речник. Дакле, оно што је сигурно, читање није само лепа ствар коју чините за своју децу. Оно има и веома важну улогу у развоју синапси које ће бити задужене за вербалне вештине.
А као што сваки родитељ који је макар једном прочитао причу детету зна, то је посебан заједнички тренутак, када су родитељ и дете нарочито блиски, када деле емоције које прича доноси и заједно у њој уживају. То деци доноси посебан осећај сигурности и удобности и тај осећај је разлог што деца траже да им се увек изнова чита иста прича. И разлог што неким родитељима, кад деца одрасту, а они пронађу ту омиљену књигу коју су читали стотине пута – засузе очи…
Извор: well.blogs.nytimes.com