Marko i Milica žive u dva različita sela. U jednom škole nema, u drugom se ubrzano gasi. Roditelji su im vredni i pošteni. Snalaze se kako znaju i umeju i ne žale se – čak ni kada dođe septembar i polazak u školu. Besplatni udžbenici bi im dobro došli, ali su, čini se, i ovog puta zaboravljeni.
Marko ovog septembra kreće u treći razred. U obližnje selo, u školu koju pohađa jedva pedesetak đaka, voziće ga tata, kao i prethodnih godina. Organizovanog prevoza nema jer se „ne isplati”.
Premalo dece na prevelikom prostoru, pa se roditelji, uz minimalnu pomoć lokalne vlasti, snalaze kako znaju i umeju. A nije se baš lako snaći, jer na selu posla uvek ima više nego vremena. Markovi roditelji žive od poljoprivrede i odvoženje i dovoženje deteta iz škole često im remeti svakodnevne obaveze.
Ipak, ne žale se. Naučili su da ne očekuju mnogo, da se snalaze i oslanjaju samo na sebe. I nije to tako samo kad je škola u pitanju, već uopšte.…
Znaju da će struje u njihovom selu nestati čim zagrmi, da internet i televizija „koče”, da nije isplativo da neko otvori prodavnicu, a o pošti, ambulanti ili bilo kakvim drugim uslugama mogu samo da sanjaju.
Milica kreće u drugi razred. U njenom selu postoji lepa, velika škola. Nekada je bila prepuna dece, bila su i po dva-tri razreda u generaciji, ali u Miličinom odeljenju ih je sada samo trinaestoro. Možda zbog toga, a verovatno i iz nekih drugih razloga, u toj školi ne radi Miličina mama, iako je završila Učiteljski fakultet.
Za prethodne dve decenije nije se za nju našlo nijedno slobodno radno mesto, pa čak ni ono „na zameni”. Žao je Miličinoj mami što se nikad nije oprobala u profesiji za koju se školovala, ali život ne čeka. Već godinama radi kao kasirka i ne žali se mnogo.
Ne žali se ni Miličin tata koji radi u fabrici u obližnjem gradiću. Oboje vredno rade i na svom malom gazdinstvu. Imaju svinje, kokoške, zečeve, baštu, prave zimnicu…
Posla uvek koliko hoćeš, a para koliko se može. Kažu, imaju dovoljno za život i da Milici i njenom bratu srednjoškolcu obezbede normalno detinjstvo. Teško je kad dođe septembar i opremanje za školu, ali pregura se i to nekako. Mnogo teže se mire sa činjenicom da će njihova deca, ukoliko žele da postignu nešto u životu, morati da odu iz svog doma i sela koje se ubrzano gasi. Baš kao i ona škola u kojoj nije bilo mesta za Miličinu mamu.
I šta, osim činjenice da su gotovo vršnjaci, da žive na selu i da su im roditelji vredni i pošteni ljudi, povezuje Marka i Milicu?
Povezuje ih to što, za razliku od vršnjaka u Beogradu, neće dobiti besplatne udžbenike. Opštine u kojima žive nemaju budžet iz kojeg bi to mogle da plate (kao što to čini Beograd), a država za sada ne čini ono što bi trebalo da ispravi nepravdu.
Kupiće njima roditelji, bake i deke, tetke, ujaci i stričevi sve što treba. Neće im ništa faliti, ali nekako, posle svega, ponovo mi se čini da nama, kao društvu, fali solidarnosti. A solidarnost bi se u ovom slučaju pokazala tako što bi država „uskočila” tamo gde ne mogu (ili ne umeju) lokalne vlasti. Zato država valjda i postoji… da niko ne bude zaboravljen i diskriminisan, zar ne?
Pogotovo to ne bi smela da budu deca. Ona moraju da budu „isplativa”.
I sigurna sam da će svaki dinar uložen u njihovo odrastanje i obrazovanje, ali i kvalitetniji život u malim sredinama, roditi zlatnim plodom. Ima li išta važnije za državni budžet od toga?
Autor: Đurđica Dragaš
Izvor: RTS