Zašto najbolji učitelji odustaju?

3 decembra, 2015

Moja prijateljica je odlična učiteljica, ali je spremna da da otkaz na poslu koji je volela 20 godina. Pre samo nekoliko godina nagrađena je kao jedna od najboljih učiteljica u svom kraju.
Duboko joj je stalo do njenih učenika. Ti učenici dolaze iz nekih od najsiromašnijih porodica u državi u kojoj ona živi.
Mnogi od tih učenika dolaze svakodnevno u školu zbog stabilnosti koju ona uvodi u njihove živote. Na posao dolazi rano svakog jutra, a odlazi vrlo kasno gotovo svaki dan. Posao nosi kući i svaki dan provodi radeći po nekoliko sati pre spavanja. Pažljivo priprema lekcije tako da budu interaktivne i zanimljive njenim učenicima.
DAKLE, U ČEMU JE PROBLEM?
devolsonteacherProblem je u tome što se počela približavati prelomnoj tački u svojoj učiteljskoj karijeri.
Ona je spremna da napusti podučavanje zauvek. Umorna je od stalne borbe i stalnog osećaja da gubi bitku. Gubi veru u svoje sposobnosti i u to da njen rad ima nekog smisla.
Nije dobila dovoljno vremena da se prilagodi najnovijim stilovima podučavanja. Nedavno je opomenuta jer je postavila pitanje celom razredu i zatim je prozvala jednog jedinog učenika da odgovori na to pitanje. Rečeno joj je da se to više ne radi tako. Da je trebalo da „postaviti pitanje i dopustiti učenicima da međusobno raspravljaju jedni s drugima o odgovoru“.
Ona je objasnila da je već primenjivala taj novi pristup i da on nije funkcionisao dobro. Takođe je objasnila da je prethodni stil postavljanja pitanja i traženja odgovora od jednog učenika bio stil koji je koristila mnogo godina, ali je pokušavala da prestane da koristi taj pristup.
Rečeno joj je da „ne pokušava, nego neka učini to i to“, i to ne na posebno pristojan način. Moja prijateljica i ja smo se složile da novi pristup može puno ponuditi učenicima. Je li razumno očekivati od učitelja da se potpuno preobrati na novi stil podučavanja za nekoliko nedelja? Zar mojoj prijateljici nije potrebno neko vreme da se prilagodi na taj novi stil?
Ona je nakon tog razgovora s direktorom otišla kući osećajući se neprihvaćenom, nepoštovanom i izgubljeno.

Pliva u poslu i kod kuće i u školi

Moja prijateljica obično odlazi od kuće u sedam ujutro. Podučava do 15 sati i ostaje u školi da bi sredila papirologiju i pripremila se za sledeći dan, te odlazi iz škole oko 17.30.
Uveče obično provede nekoliko sati ocenjujući i planirajući lekcije. Ako tome još dodate neki zadatak na putu kući, pripremanje večere i održavanje kuće, njen dan je prilično dug i jako iscrpljuje. Oseća se kao da gubi tlo pod nogama svaki dan, a sutradan pokušava da nadoknadi propušteno. To je začarani krug.

Trudi se da nauči svaki novi program.

Ove godine je morala da nauči nekoliko novih programa: novi program ocenjivanja, novi program za planiranje onlajn lekcija i novu lektiru. Priznaje svoj manjak samopouzdanja u tehničke sposobnosti, ali se trudi.
Ide na svaki obavezni i neobavezni informatički kurs koji škola nudi. Provodi vikende čitajući i gledajući informativne video-materijale. Postavlja pitanja saradnicima i pokušava što bolje da upozna nove procese.
Ona će naposletku naučiti sve to i snalaziti se s lakoćom, ali sve to dolazi uz svoju cenu.

Ne oseća se cenjeno

Sve od navedenog ne bi se činilo toliko poražavajućim kad bi osećala da je cene. Kad bi dodatno vreme koje ulaže cenili njeni nadležni. Umesto toga, postoji stalni pritisak da se uradi više, brže, da se poboljšaju ocene učenika i, što je još važnije, da se poboljšaju njihovi rezultati na standardizovanim testovima. Ona ne samo da mora poboljšati te rezultate, nego i usput dokumentovati svaki podatak.
Iscrpljena je tolikim zahtevima koji neprestano traže još i još njenog vremena i energije, pa ne zna koliko još može izdržati.

Nedostaje svojoj porodici

Spomenula sam da je moja prijateljica učiteljica više od 20 godina. Ima troje odrasle dece i njen dom se polako pretvara u prazno gnezdo. Nedostaje svom mužu. On želi da njegova žena bude kod kuće uveče u razumno vreme.
Želi da provodi neko vreme kod kuće sa svojom ženom te da nije okupirana ocenjivanjem učeničkih radova ili pripremanjem lekcija ili se brine hoće li stići završiti te stvari pre početka sledećeg školskog dana.

Papirologija, papirologija, papirologija…

Od moje prijateljice traži se da vodi dokumentaciju o gotovo svemu. Ne mogu vam opisati koliko fascikli, sekcija, tema, naslova, grafikona ili formulara troši njeno vreme. Kompleksnost i brojke koje se zahtevaju u takvoj vrsti vođenja evidencije i arhiviranja podataka su mukotrpno detaljni i otupljujući. Frustrirana je i preplavljena svim tim.

Pokušava da ostane pozitivna

Moja prijateljica ustaje svakog dana i odrađuje odličan posao. Ne radi to samo zbog plate ili svojih nadležnih, nego zbog toga što je učenicima potrebna. Njeni učenici dolaze iz siromašnih porodica. Mnogi od njenih učenika dolaze u školu gladni i potrebna im je radost koju im ona pruža. Ona zna da svojim radom doprinosi njihovom danu, njihovoj nedelji, njihovoj godini i njihovom životu. Nastaviće da se fokusira na taj jedan jednostavni razlog sve dok joj svi ostali ne postanu preteški.
Znam da moja prijateljica nije jedini dobar učitelj koji se tako oseća. Često razgovaramo i pokušavam da joj budem oslonac. Ona se oslanja na svoje kolege očekujući potporu. Ja znam da je klonulost duha vrlo čest problem među dobrim edukatorima. To me zabrinjava. Postoje odlični učitelji, mladi i stari, veterani i početnici, koji razmišljaju o odlasku iz te profesije. Ti učitelji osećaju se preopterećeno, potplaćeno, potcenjeno i emocionalno i fizički iscrpljeno.
Nadam se da će onaj jedan dobar razlog nastaviti biti važniji i jači od svih ostalih razloga protiv, da će biti dovoljan kako bi učitelji i dalje radili ono što rade najbolje – podučavali.
Izvor: skolskiportal.hr/teachthought.com
Foto: We are teachers

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Zašto najbolji učitelji odustaju?"

  1. Snezana kaže:

    Radim u prosveti kao nastvanik muzicke kulture 26 godina. Volim svoj posao i radim ga sa puno ljubavi i posvecenosti. Ono sto me obeshrabruje je drustvo u kome radimo i roditelji sa kojima se susrecemo. Veliki broj dece u skolu dolazi sa problemima. Probelmi su razliciti. O njima se naravno ne sme govoriti i zadatak ucitelja je da se podjednako posveti svima i da svu decu dovede do najviseg moguceg nivoa. A onda se ta ista, deca,iz jedne radne atmosfere, vrate svojim kucama i odrastaju na ulicama, uz tv-programe, raznih parada i gluposti, bez prisustva roditelja… Nikada drzava nije roditeljstvo stavila u tezi polozaj. Nikada pred decu nije postavila tako nesmisaonu buducnost. Nikada nije vise, nego sada pocenila uciteljsku profesiju… Zato dragi moji… Na vreme se sracunajte. Vredi li sve ovo truda?

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama