Можда нећете моћи да се сетите сваке речи коју су вам родитељи изговорили у бесу. Сигурно нећете моћи да се сетите сваког викања, а ако сте их често добијани, ни сваког шамара. Али ваш мозак памти. Ваше тело памти. И то сећање се не чува у облику приче коју можете испричати – већ у облику живота који живите.
Мозак који бежи од бола
Др Ариел Шварц, стручњакиња за трауму, објашњава да постоје два типа сећања: експлицитна и имплицитна. Експлицитна сећања су чињенице које можемо рећи наглас. Имплицитна сећања су узорци понашања и телесни осјећаји који су уткани у наш нервни систем.
Када дете доживи трауму, мозак креира сет имплицитних трауматских сећања заснованих на том догађају – слике, емоције, телесни сензори – који се реактивирају сваки пут када се дете нађе у сличној ситуацији. На пример, дете које је било физички злостављано од стране пијаног родитеља може постати хипер-узбуђено на звук леда који пада у чашу, јер је тај звук повезало као претечу физичком насиљу.
Оно што нисте свесни – ви можда нећете моћи да се сетите батина, али ваше тело препознаје ритам звука чаше на столу и тело се припрема за бол.
„Није ми ништа фалило, сад сам човек због тих батина“ – глас детета које се и даље брани
Постоји феномен који психолози називају „патолошка нада“ или „патолошко порицање“.
Др Марсиа Сирота описује ову појаву: „Готово је неподношљиво признати да смо одрасли са родитељима који су нас изневерили. Лакше је порицати истину него се суочити са њом“.
Деца идеализују своје родитеље јер морају да преживе. Криве себе и уче да сумњају у сопствене перцепције, осећања и потребе. То може довести до токсичног стида који несвесно боји њихов цео одрасли живот.
Мала деца посебно идеализују родитеље. Лакше је заборавити, рационализовати или тражити изговоре него прихватити незамисливу реалност да је моја мајка или отац – мој цео свет – окрутан. Уместо тога, криве себе. ”Заслужио сам сваке батине”, ”Због њих сам постао човек”, ”Хвала мами за сваки ударац”. То је говор рањеног детета у телу одраслог човека. То је глас повређеног детета које и даље покушава да преживи тактиком порицања. То је глас детета које мора да верује да су родитељи били у праву – јер признати супротно би значило признати да нико није био ту да те заштити.
Што наука показује: Физичке промене у мозгу
Др. Сабрина Суфрен са Универзитета у Монтреалу пратила је 94 деце од 2.5 до 9 година. Након деценије праћења, урадили су МРИ скенове њихових мозгова када су деца имала 12-16 година. Резултат: деца која су била константно изложена викању, тресењу или љутњи имала су физички мање префронталне кортексе и амигдале – делове мозга кључне за емоционалну регулацију.
Шта то значи у стварном животу? Значи да они који су преживели трауму у детињству имају мозак који је физиолошки измењен. Дечји мозак се прилагођава да преживи. Када дете одраста у окружењу где постоји злостављање и занемаривање, његов мозак ће бити обликован тим искуствима. Ове промене можда неће довести до непосредног менталног здравственог проблема – оне могу помоћи детету да преживи у тој неповољној средини. Међутим, исте те промене могу учинити дете рањивијим за развој менталних здравствених проблема у будућим свакодневним окружењима.
Зашто је ово важно за родитеље данас
Можда мислите да „једна ћушка није ништа страшно“. Можда мислите да „деца не памте“. Али наука јасно говори другачије.
Сваки пут када вичете глас на дете – не само да га повређујете у том тренутку – ви градите архитектуру његовог будућег мозга.
Сваки пут када физички кажњавате дете – не учите га дисциплини – учите његово тело да остане у стању сталне приправности за опасност.
И најгоре од свега: учите дете да не верује себи. Учите га да каже „Нисам толико лоше прошао“, чак и када јесте. Учите га да оправдава оне који га повређују. Учите га да каже „хвала“ за бол.
Ова деца постају одрасли људи који бране оне који су их повредили. Не зато што је злостављање било у реду – већ зато што је мозак тако научио да преживи.
Прекините ланац. Тело вашег детета памти све што заборавите. А оно што упамти данас, градиће сутра.