Успешнима се данас сматрају само људи којима је СВ којекаквим битним квалификацијама напуњен до нечитљивости, а животи неретко толико испразни до обесмишљености. Зато што се у овим модерним временима смисао тражи само у ономе што може да се пипа, гута, облачи и показује другима. А шта остаје у нама кад скинемо све оно што имамо на себи? По чему смо вредни кад скинемо са нас све оно што је скупо? Колико дуго бисмо били сити када бисмо престали да се хранимо сопственом сликом у туђим очима?
Данас мора послодавац да буде преводилац твог живота, јер само из његових уста изговорено „Прошли сте у наредни круг“ говори да можда нечему вредиш. Само кад се са усана будућег шефа омакне оно стидљиво „Примљени сте“ теби постаје јасно да има наде да ћеш можда бити успешан. Само кад од банке добијеш потврду да ти је одобрен стамбени кредит са доживотном отплатом, поверујеш да си у животу нешто успео јер тад имаш чак и написмено. Само онда док свима говориш да живиш опуштено а у себи осећаш константну стрепњу због својих скупих кола паркираних на јавном паркингу, почињеш да наслућујеш да си успешан. Само онда кад си толико битан да више не мораш да се представљаш, а притом изгубиш представу о битности људи око тебе – тад си и званично успешан. Онда тај успех храниш пословним састанцима, рехабилитујеш тимбилдинзима, релаксираш кежуал фрајдејима, трљаш на нос околини егзотичним путовањима, а себе кад останеш сам са њим тако опипљивим, материјалним и потрошљивим тешиш лажима.
Мој инат иде дотле да бих играо све по супротним правилима. По квалификацијама сам Људско Биће, од школе имам Животну, учим на Грешкама а на испитима сам и даље сваки дан. Падам, али и устајем. Волонтирам непрестано. Тренутно радим на једном доживотном пројекту који се зове Бити бољи него јуче. Имам незадрживу амбицију да увек побеђујем своје страхове. О прековременом раду мислим све најбоље само ако се односи на оних неколико додатних минута љубљења због којих одложим спавање. О прековременом раду за вашу фирму мислим да је живо срање. Своје квалификације доказујем искључиво делима, а не захвалницама, диплома и сертификатима. И не вама.
Створена је атмосфера линча читавог људског рода где свакомало, иако си мисаоно људско биће са емоцијама, мораш да доказујеш своје право на постојање којекоме. Притом, током одбране тог људског права на сопство, не прихватају се докази попут поштен, искрен, добар пријатељ, саосећајан, човекољубац, пун разумевања, толерантан, одан… Те особине изузете су са листе доказа јер по правилима писања CВ-а нису толико битне. Експерти за савремен начин живота научили су нас да их увек побрајамо офрље, у једној простопроширеној реченици на крају CВ-а, јер те небитне чињенице ионако неће бити пресудне.
За мене није успех наћи све што тражиш, већ не губити веру да ће то за чим трагаш доћи иако идеш из неуспеха у неуспех. Није успех попети се на позицију са које можеш да захтеваш поштовање, већ задобити га још док си на земљи. Није успех кад у очима других делујеш успешно, већ само онда кад уочиш истинску срећу у очима оног ког видиш у огледалу. Кравата се као и свака медаља око свачије гуше може обмотати, али срећа грли око врата само оне који виде да ће свет спасити питомост, саосећајност и добра дела.
Успех доноси новац, поштовање других људи и материјалну сигурност. Мерљив је очима, али зато кварљив и са роком трајања. Можда јесте твоје лице које други виде, али је срећа твоје наличје које само ти знаш и са којим одлазиш да спаваш. Она доноси мир, самопоштовање и сигурност у људе који те окружују. Не облачи се, не паркира се и не продаје се у излозима. Запостављена је јер је на први поглед другима невидљива. Али иако је у теби, није само твоја. Они који је имају знају да се срећа само дељењем множи, док се успех дељењем губи. Зато успешни који то не схватају нису увек и срећни, јер на крају у том нестајућем изобиљу немају са чим ни да буду.
Извор: Блогдан