Nemanja i Strahinja su braća. Nemanja ima pet, a Strahinja šest godina. Njihov tata kaže da su tipični dečaci, živahni, nestašni, traže pažnju i ispituju granice. Ne žali se na neke krupnije probleme u odnosu sa njima. Međutim mama i baka imaju drugačije mišljenje. Kažu: „Ne bi tata tako govorio da je po ceo dan sa njima“. U sredu su ostavili koru od banane na podu u predsoblju, mama se okliznula, malo je nedostajalo da se „polomi“. U četvrtak su baki tek opranu posteljinu pogodili blatnjavom loptom, a zatim joj sakrili naočare. U petak je baka otišla u dom zdravlja, a zaboravila da ponese zdravstvenu knjižicu. Mama brzo uzme knjižicu i uleti u auto da joj odnese. Tek na ulazu u grad spazi Nemanju kako viri iza zadnjeg sedišta, a rekla mu je da ne može da ga povede, da mora da ostane sa tatom i bratom… Pored svakodnevnih „iznenađenja“ koja priređuju, mama ih opisuje kao neposlušne, prkosne, svojeglave i žali se da neće da slože igračke, da uguraju biciklu u garažu, neće da beru jagode, prosipaju joj vodu za cveće, gacaju po tek opranom tepihu, međusobno se svađaju… Ona pokušava razgovorom da ih privoli na saradnju, ali ne uspeva, a kada joj „prekipi“ podvikne i zapreti, ali oni pobegnu i sakriju se. Na kraju kaže:“Videćete kad vam tata dođe“.
Ali, kada tata dođe dečaci zaista menjaju ponašanje. Kad čuju da tata ulazi u dvorište jure da parkiraju bicikle u garažu, jer ako tata zatekne biciklu ili trotinet nasred dvorišta, on sve to zaključa u garažu i sutra ceo dan ne mogu da se vozaju. Tata ponekad radi i noćnu smenu pa tada danju spava. Mislite li da ga Nemanja i Strahinja bude lupajući vratima, jurcajući po kući, vičući ispod prozora? A, ne, nema jurcanja i vikanja dok tata spava. Pravila su im poznata i poštuju ih. Znate zašto? Zato što tatu shvataju ozbiljno, znaju da tata uradi ono što kaže. Nemanja i Strahinja se jako dobro sećaju onog rođendana na koji nisu otišli zato što su tatu probudili. Evo kako je to bilo. Tata je tog jutra stigao umoran sa posla. Dečaci su ga molili da ih vodi na proslavu rođendana njihovog druga. Tatin odgovor je glasio:“U redu, vodiću vas, ali pustite me da odspavam da bih mogao da vozim i posle ručka krećemo“. Ali, kako mu nisu dozvolili da odspava niti je bio u stanju, niti je želeo da ih vozi. Čuli su i mamu kako kaže:“ Pa ne znam, a da ih odvedeš bar na kratko, ja bih, ali sam počela da farbam kosu, pa deca su to, samo su nestrpljivi, žao mi…“. Međutim tata je bio odlučan:“Ne mogu da sedam za volan ovako neispavan, osim toga moraju da me shvate ozbiljno“.
Primetili su da je tata uglavnom ćutljiv, ne voli mnogo da priča i objašnjava. Tako da „šalu sa korom od banane“ ni ne pokušavaju sa tatom. To je rezervisano samo za baku i mamu, one uvek govore:“Nisu deca kriva, videla su to na crtaću“. I brzo zaborave, dok padne mrak više se ničeg ne sećaju, pa se desi da za večeru dečaci dobiju i kremić, iako su pretile ukidanjem slatkiša. A, tata, ma on ne razume takve šale.
Dobro se sećaju kako su onda morali da oribaju onaj tepih po kome su gacali.Tata se samo ođednom pojavio sa četkama i reko:“ne sme ni jedna mrlja da ostane“. Posle toga su bili mokri i prljavi pa su morali na tuširanje i tako su propustili omiljeni crtać. Teško da će im opet pasti na pamet da prljaju stvari koje mama opere.
Naravno da će šutirati loptu i igrati se žmurke oko mesta gde baka suši posteljinu. Pa neće valjda oko tatinog auta. Tata se ne potresa mnogo kada se isprlja posteljina, ali bi bio veoma ljut da mu otkinu retrovizor u toku igre ili oštete limariju. Primetili su da je tata jako osetljiv kada je u pitanju njegov Pežo.
Naravno da neće da idu sa bakom u baštu da joj pomognu da bere jagode. Pa zašto bi? Pomagali, ne pomagali, baka će im dati i jagode i kolač i sladoled. Sve to će da dobiju i bez branja jagoda. I zašto bi se onda trudili? Zato što će baka da se požali tati?
Eh, baš taj momenat dečaci jedva čekaju. Da, čekaju da tata odgovori baki:“Svaki dan mi se žališ, zamisli uradili su mi ovo, uradili su mi ono, rekli su mi ovo… Ko dete si… Reko sam ti, ako neće da beru, ne mogu ni da jedu i gotovo! Ja sa njima nemam problem, meni tako ne odgovaraju!“ Odavno su dečaci primetili da tata postane mnogo nervozan kad baka počne da se žali.
Onog dana kad su mami rekli jednu jako, jako ružnu reč, shvatili su da su preterali. Ali, i u takvim situacijama umeju da se snađu.
Shvatili su da im se tatina reakcija kada čuje šta su uradili, neće dopasti. Zato su primenili taktički potez. Nakon izvinjavanja i obećavanja kako se to više neće ponoviti, pretvorili su se u dva mamina mala zlata. Uzeli su društvenu igru i igrali se dva sata, a da se pri tome nijednom nisu posvađali. Sredili su fioke u dečjoj sobi, iste one fioke za koje je mama prošle nedelje rekla da treba da se srede. A jagode, ne samo da su nabrali, nego su ih i prali i peteljkice kidali… I taktika je upalila. Dolazi tata sa posla, a mama kaže:“Danas su jako dobri, nemam reči, jedino što smo jutros morali prvo da se posvađamo da bi bili dobri, ali hajde nećemo sad o tome, da ne kvarim ovako lep dan.“ Sad dečaci znaju da nije „ništa strašno“ ako ponekad kažu mami ružnu reč, jer imaju proverenu taktiku koja spašava stvar.
Kao i ostala deca, i ovi dečaci već znaju šta u porodici može, kako može i s kim može i u skladu sa tim se ponašaju…
Autorka teksta je psihološkinja, Branka Vasilev
Izvor: mojpsiholog.weebly.com