Išli ste u školu, koliko, 12, 16, 18 godina? Sve to vreme ste svakodnevno posmatrali učitelje, nastavnike profesore. To je posao koji za vas nema tajni. Tolike godine u učionici, toliko časova, kontrolnih zadataka, ispita… Sve ste prošli i videli tačno šta posao u prosveti podrazumeva. Znate koji su to i kakvi učitelji što menjaju život svojih đaka na bolje. Sećate se i onih koji zagorčavaju živote učenika i studenata. Nema tu nikakve misterije. Ma sve je jasno kao dan. E pa, dragi moji, nije tako. Nije ni blizu. Grešite. Oh, kako samo grešite.
Da bi društvo u kojem živimo opstalo i razvijalo se, mi MORAMO da poštujemo svoje učitelje. Moramo da cenimo njihov rad. Moramo da prestanemo da živimo u ubeđenju da znamo sve o tom poslu, poslu podučavanja, kad, zapravo, dok ne stanemo za katedru, ne možemo ni da naslutimo šta nas tamo sve čeka. A povrh svega, ne smemo nikada zaboraviti da su učitelji tu da nam pruže i prenesu znanje, pomognu da se razvijemo i jednog dana postanemo neko za koga će oni s ponosom moći da kažu: „E, to je bio moj đak!“.
Ili tako bar misli Sara Blejn, žena koja je bila učitelj, a onda odlučila da promeni svoj put i postane advokat.
(Više o tome napisala je na parentingthecore blogu, a mi vam ovde prenosimo njeno iskustvo uz poneku primedbu autora.)
Sara Blejn je, nakon stečene master diplome iz odgovarajuće oblasti, provela dve godine radeći kao predavač Engleskog jezika i umetnosti u jednoj državnoj gimnaziji u ruralnom području. Tada je shvatila da, ni nakon 13 godina u školi i 4 na fakultetu, pa čak ni nakon te jedne godine master studija, gde je trebalo da je pripreme upravo za posao profesora, ona nije imala potrebno znanje. Nije znala kako da zadobije i zadrži pažnju đaka, kako da organizuje čas, kako da motiviše decu. Rečju, nije znala ništa o podučavanju. U početku nije mogla da veruje da su stvari potpuno drugačije od onoga što je ona zamišljala. Nije joj trebalo mnogo da shvati da tek godine podučavanja i rada u školi (a ne završen fakultet i diploma) mogu od nje načiniti profesionalca. Eksperta. Nekog ko zna kako da inspiriše decu, kako da dopre do njih. Kako da napravi razliku u njihovim životima. Kako da podučava.
Ali, kako sama kaže, nije ostala. Nije sačekala da prođu te godine. Nije stekla iskustvo. Umesto toga, vratila se u svoje rodno mesto (Nju Džersi) i upisala pravni fakultet, položila advokaturu i zaposlila se u poznatoj advokatskoj firmi.
Tokom prve godine radila je veoma naporno. Ali nije radila više nego dok je bila profesor. Možda je čak radila malo manje.
Danas, devet godina kasnije, Sara kaže da „ima ideju kako treba da vodi slučaj, ali da nije savršen advokat“. Još ima toliko toga da nauči, da uradi, još postoje oni „advokatski instinkti“ koje treba da razvije. Toliko je toga što bi mogla da radi bolje, profesionalnije, visprenije. Ali, advokatura je drugačiji posao, profesija. Advokati treba da se razvijaju i grade karijeru. Da uče i postaju bolji. Advokatima je data ona odgovornost koju sami zasluže.
Tek svršeni učitelji, s druge strane, od prvog dana svog posla dobiju punu odgovornost za kompletan posao, isti onaj koji obavlja i neko sa 10, 20 godina iskustva. Od prvog dana su odgovorni za sve što njihovi učenici nauče, a naročito za ono što ne nauče.
Ljudi koje Sara danas sreće, sa kojima se druži, veoma poštuju njen posao i profesiju advokata. Uglavnom zbog toga što su svesni da ne znaju šta ona radi.
Svi vi, bivši đaci, studenti, koji niste učitelji ili advokati, svi vi podjednako ne znate šta znači biti učitelj, baš kao što ne znate šta podrazumeva posao advokata.
Svi vi, bivši đaci, studenti. Vi niste pisali planove, pripremali časove, pripremli kontrolne zadatke i ispitivanja, pregledali i ocenjivali, zadavali domaće zadatke i prisustvovali sednicama, držali roditeljske sastanke. Niste vodili 20 đaka na ekskurziju i više od 1.000 puta na dan ih prebrojavali, uvek uz strah i brigu da li su svi na broju.
Niste podučavali đake, suočavali se sa teškim situacijama u učionici, trudili se da od lekcije koja govori o nervnom sistemu kišne gliste napravite najzanimljivije gradivo na svetu. Niste se suočili sa roditeljem čije dete ima nezamisliv potencijal, ali ne može da ga ostvari jer kod kuće niko ne želi da se posveti njegovom obrazovanju. Niste se našli ni u situaciji da svakog dana gledate kako jedan ili više vaših đaka nema novca da kupi svesku, kako su mu patike pocepane, a u decembru nosi jesenji mantilić. Niste nikad njemu prepustili svoju užinu, da niko ne vidi.
Niste nikad posmatrali tridesetoro dece ispred sebe, svakog dana trudeći se da otkrijete nešto posebno u svakom od njih. A onda da im svim snagama pomognete da to posebno neguju, razvijaju.
Niste, dragi moji, nikad iz pismenog zadatka saznali da u razredu imate devojčicu od 15 godina koja je trudna. Niste nikad pokušali da funkcionalno nepismenog srednjoškolca naučite da ceni Šekspira.
Sigurna sam, potpuno sam sigurna, da niste morali da se, zbog loših ocena svog đaka suočite sa nasiljem. agresijom i pretnjama. A toliko puta tokom godine ste slali poruke, pozivali na „otvorena vrata“ upozoravali na to da dete ne napreduje, ne savladava gradivo.
Niste. I ne znate. Vi ste samo posmatrači. Vi ste oni koji su učili. Ali niste podučavali.
Problem sa podučavanjem kao profesijom je što svaki odrasli građanin misli da zna sve o poslu učitelja. A ne znaju, Nemaju ni predstavu. Zato je profesija danas tu gde jeste i zato nastavnici danas, umesto borbe za svoje đake, moraju da se bore za sebe i svoju decu. Za opstanak.
Priredila: A. C.