Подсећамо се приче од пре неколико месеци. Мало се тога променило.
Годину дана већ слушамо исту причу. Здравље је најважније, али морамо чувати економију. Шта нам вреди здравље ако смо гладни. Лекари су уморни, раде без паузе већ годину дана, поштујте мере. Али може нека утакмица и концерт ту и тамо.
То како се Кризни штаб и Влада односе према нама подсетило ме је на главну родитељску бољку – недоследност. „Нема цртаћа данас! Нисте покупили играчке!“ Пола сата касније: „Добро, може један кратак цртаћ.“ А онда се после љутимо на децу што не поштују наше границе, што губимо њихово поверење и ауторитет, што неће да слушају. Баш као што се Кризни штаб љути на нас што не поштујемо мере, не верујемо у све што нам кажу и што смо престали да их слушамо.
Лично, престала сам да их слушам кад сам схватила да је заправо једина дилема овде – економија или здравствени систем. А да су деца и њихово образовање у служби и једног и другог.
Прелазак на онлајн по ко зна који пут и ситуација а у којој већ годину дана ни наставници ни ђаци не знају којим данима долазе у школу, а којим не, колико заражених треба да буде у једној групи/школи да би се прешло на онлајн, да ли се вирус у школама преноси или не, је ли или није опасан по децу, јесу или они преносиоци или нису… довела нас је до тога да готово ништа што се од нових мера уводи не можемо да схватимо озбиљно.
Јер, како да им верујемо да су деца најважнија, ако се школе затварају, а кафићи и играонице остају отворени? Како да им верујемо да школе нису места заражавања и, ако нису, зашто их онда затварају?
Ако затварају превентивно (како рече министар), зашто се превентивно не затворе коцкарнице и теретане?
Како да верујемо да су деца најважнија, ако се школе затварају, а скијалишта су целе зиме радила пуном паром?
Како да верујемо да су деца најважнија, ако остају отворени вртићи и нижи разреди – само оно што је неопходно да би се сачувала економија?
Ах да, својим образовањем, деца не пуне буџет…
Како да верујемо да је образовање и будућност наше деце на првом месту, ако их нико није питао – имате ли начин да учите онлајн?
Коначно, како да им верујемо ако је једино питање које се поставља: економија или здравље, а да нико не пита – а будућност наше деце?
Није ово позив да се мере не поштују. Ово је позив да се приоритети преиспитају. А ако затварамо школе, ђаке терамо да носе маске и седе сами у клупи, док су кафићи отворени и у њима људи без маски седе заједно, ћаскају и пијуцкају свој еспресо, онда су приоритети засигурно потпуно погрешно постављени.
Питање је само – с којим циљем и у чијем интересу?
А. Ц.