Ако сте видели овај наслов и отворили текст, за то постоји неколико могућих разлога. Можда сте наставник, па вас занима објашњење овог феномена. Можда сте родитељ, па вам није јасно зашто је баш ваше дете увек на мети прозивки на родитељским састанцима. А можда сте просто неко ко са стрепњом посматра како друштво тоне, а чамаца за спасавање нема на видику.
Ја сам родитељ. Моја деца су још мала да би била претња овом друштву, једно од пар година, друго од пар месеци. Претња су једино мом мирном сну, здравом разуму и понекад нервном систему.
Надам се да ће тако и остати.
Као и свака млада мама, прикључила сам се свим могућим страницама и групама на Фејсбуку које сам сматрала корисним. Тајмлајн ми је пун текстова и савета који се тичу деце и одрастања. Пишући за Зелену учионицу много сам тога новог научила.
Ипак, има једна ствар која ме је посебно забринула. То је та наша колективна потреба да на стуб срама ставимо ДЕЦУ. Не своју, не неко конкретно дете, већ ту данашњу децу. Која су неваспитана. Која не поштују ауторитете. Која не знају за границе. Која вичу, ударају, разбијају. Која беже са часова, туку се, малтретирају наставнике. Ретко се ко запита – ЗАШТО? Ко је за то крив? Ако се и запита, брз и једноставан одговор је – размажено. Распуштено. Родитељи су га пустили да ради све што хоће. Испуњавали му све жеље. Мамини и татини синови.
Увек сам према насилницима осећала готово подједнако жаљење као и према жртвама. Јер, само у заиста ретким случајевима су то људи чија потреба да неком нанесу зло заправо није одраз дубоке патње.
Али, отишла сам предалеко. Све што сам хтела је да Вам дам један једноставан одговор на питање из наслова. Одговор који ми је бљеснуо пред очима у једном од ретких тренутака тишине док сам седела за рачунаром, а деца мирно спавала.
Тај одговор крије се, веровали или не, у истраживању Републичког завода за статистику, на тему „Коришћење времена у Републици Србији 2010. и 2015.”.
Пре него што било шта додам, молим вас да погледате ова три податка, извучена из истраживања:
Дакле, просечна српска мајко, нећемо овде говорити о томе да си свог мужа размазила, па једино кување којим се бави подразумева брзински сендвич кад ти баш не можеш да му направиш оно што је поручио. Ни о томе да не зна где се пали усисивач који у кући имате већ десет година. Овде ћемо говорити, просечна српска мајко, о томе да је теби дража и важнија кухиња и метла од сопствене деце. Да је твом мужу, просечном српском оцу, 17 минута са децом дневно пуна капа, а теби – 38. Минута. Дневно. Да их научите лепом понашању. Да им покажете љубав. Да их питате како је било у школи. Да их саслушате. Да се поиграте с њима. Да им прочитате причу за лаку ноћ. Да причате о проблемима. Да погледате домаће задатке. Да их окупате.
Све то за невероватних 38+17 минута. Да би за пеглање, прање суђа, кување и рибање остало шест сати. А оно што се на овим илустрацијама не види је слободно време. Жене га имају по шест, а мушкарци седам сати дневно. У просеку. Од тога, по два и по сата дневно просечни српски родитељи гледају телевизију. Да виде шта је ново у Паровима, ко игра Премијер лигу, да ли се завршила Мала невеста (у кући немам телевизор, па ово пишем по сећању, не знам да ли ови програми заиста постоје).
Дакле, просечна српска мајко и оче, све док будете у телевизор гледали укупно 5 сати, а у своје дете ни један цео, све док чисти судови, усисан под и домаће кифлице буду прече од времена проведеног са децом, имаћете све горе генерације. Које сте ви направили. Сами. Не тамо неки други, богати родитељи размажене деце. Већ баш они обични, просечни. Необраћањем пажње на сопствену децу. Пуштањем да се сами васпитају, а онда кад нешто пође наопако, грдњама и казнама без трунке самокритике.
И немој да ми је неко потегао тему наших баба које су имале по десеторо деце. Јер тада је све било много другачије. Јер тада телевизора и телефона није било па су слободно време проводили једни с другима. Јер се тада знало да сви скупа доручкују, ручају и вечерају, што данас није могуће.
Не, нису наша деца све гора зато што су размажена и зато што им је све пружено. Они су све гори зато што нису добили оно што им је једино требало – ваше време и пажњу.
А. Ц.
Илустрације: UN Women Serbia