Ako ste videli ovaj naslov i otvorili tekst, za to postoji nekoliko mogućih razloga. Možda ste nastavnik, pa vas zanima objašnjenje ovog fenomena. Možda ste roditelj, pa vam nije jasno zašto je baš vaše dete uvek na meti prozivki na roditeljskim sastancima. A možda ste prosto neko ko sa strepnjom posmatra kako društvo tone, a čamaca za spasavanje nema na vidiku.
Ja sam roditelj. Moja deca su još mala da bi bila pretnja ovom društvu, jedno od par godina, drugo od par meseci. Pretnja su jedino mom mirnom snu, zdravom razumu i ponekad nervnom sistemu.
Nadam se da će tako i ostati.
Kao i svaka mlada mama, priključila sam se svim mogućim stranicama i grupama na Fejsbuku koje sam smatrala korisnim. Tajmlajn mi je pun tekstova i saveta koji se tiču dece i odrastanja. Pišući za Zelenu učionicu mnogo sam toga novog naučila.
Ipak, ima jedna stvar koja me je posebno zabrinula. To je ta naša kolektivna potreba da na stub srama stavimo DECU. Ne svoju, ne neko konkretno dete, već tu današnju decu. Koja su nevaspitana. Koja ne poštuju autoritete. Koja ne znaju za granice. Koja viču, udaraju, razbijaju. Koja beže sa časova, tuku se, maltretiraju nastavnike. Retko se ko zapita – ZAŠTO? Ko je za to kriv? Ako se i zapita, brz i jednostavan odgovor je – razmaženo. Raspušteno. Roditelji su ga pustili da radi sve što hoće. Ispunjavali mu sve želje. Mamini i tatini sinovi.
Uvek sam prema nasilnicima osećala gotovo podjednako žaljenje kao i prema žrtvama. Jer, samo u zaista retkim slučajevima su to ljudi čija potreba da nekom nanesu zlo zapravo nije odraz duboke patnje.
Ali, otišla sam predaleko. Sve što sam htela je da Vam dam jedan jednostavan odgovor na pitanje iz naslova. Odgovor koji mi je bljesnuo pred očima u jednom od retkih trenutaka tišine dok sam sedela za računarom, a deca mirno spavala.
Taj odgovor krije se, verovali ili ne, u istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, na temu „Korišćenje vremena u Republici Srbiji 2010. i 2015.”.
Pre nego što bilo šta dodam, molim vas da pogledate ova tri podatka, izvučena iz istraživanja:
Dakle, prosečna srpska majko, nećemo ovde govoriti o tome da si svog muža razmazila, pa jedino kuvanje kojim se bavi podrazumeva brzinski sendvič kad ti baš ne možeš da mu napraviš ono što je poručio. Ni o tome da ne zna gde se pali usisivač koji u kući imate već deset godina. Ovde ćemo govoriti, prosečna srpska majko, o tome da je tebi draža i važnija kuhinja i metla od sopstvene dece. Da je tvom mužu, prosečnom srpskom ocu, 17 minuta sa decom dnevno puna kapa, a tebi – 38. Minuta. Dnevno. Da ih naučite lepom ponašanju. Da im pokažete ljubav. Da ih pitate kako je bilo u školi. Da ih saslušate. Da se poigrate s njima. Da im pročitate priču za laku noć. Da pričate o problemima. Da pogledate domaće zadatke. Da ih okupate.
Sve to za neverovatnih 38+17 minuta. Da bi za peglanje, pranje suđa, kuvanje i ribanje ostalo šest sati. A ono što se na ovim ilustracijama ne vidi je slobodno vreme. Žene ga imaju po šest, a muškarci sedam sati dnevno. U proseku. Od toga, po dva i po sata dnevno prosečni srpski roditelji gledaju televiziju. Da vide šta je novo u Parovima, ko igra Premijer ligu, da li se završila Mala nevesta (u kući nemam televizor, pa ovo pišem po sećanju, ne znam da li ovi programi zaista postoje).
Dakle, prosečna srpska majko i oče, sve dok budete u televizor gledali ukupno 5 sati, a u svoje dete ni jedan ceo, sve dok čisti sudovi, usisan pod i domaće kiflice budu preče od vremena provedenog sa decom, imaćete sve gore generacije. Koje ste vi napravili. Sami. Ne tamo neki drugi, bogati roditelji razmažene dece. Već baš oni obični, prosečni. Neobraćanjem pažnje na sopstvenu decu. Puštanjem da se sami vaspitaju, a onda kad nešto pođe naopako, grdnjama i kaznama bez trunke samokritike.
I nemoj da mi je neko potegao temu naših baba koje su imale po desetoro dece. Jer tada je sve bilo mnogo drugačije. Jer tada televizora i telefona nije bilo pa su slobodno vreme provodili jedni s drugima. Jer se tada znalo da svi skupa doručkuju, ručaju i večeraju, što danas nije moguće.
Ne, nisu naša deca sve gora zato što su razmažena i zato što im je sve pruženo. Oni su sve gori zato što nisu dobili ono što im je jedino trebalo – vaše vreme i pažnju.
A. C.
Ilustracije: UN Women Serbia