U odeljenju prvog razreda koje sam posetio pre nekoliko godina, većina šestogodišnjaka koristila je tablete ili kompjutere. Radili su nezavisno, svako za sebe, rešavajući matematičke probleme od kojih je svaki, navodno, bio prilagođen detetu koje rešava i njegovim mogućnostima. Učitelj je za to vreme radio s jednom manjom grupom dece. Prišao sam jednom dečaku, recimo da se zvao Kevin, koji je zbunjeno gledao u ekran na kome je pisalo „zbroj 8 i 3“. Dečak je, ne znajući šta drugo da radi, pritisnuo dugmence „preslušaj“. Ali ni posle toga nije dao odgovor na postavljeno pitanje.
“Znaš li šta znači zbrojiti?“ pitao sam. Odmahnuo je glavom i objasnio sam mu da to znači sabrati. Nastavio sam dalje kroz učionicu. Posmatrao sam decu čiji su tableti prikazivali rečenice poput „zaokruži 89 do najbliže desetice“. Ako Kevin nije razumeo „zbroj“, mogu li druga deca razumeti „zaokruži“?
Onda sam naleteo na dečaka koji je buljio u svoj kompjuterski ekran pokušavajući da odgovori na pitanje koji broj dolazi pre 84? Pokušao je sa 85, pa 86, pa 87, a kompjuter mu je svaki put govorio da nije u pravu. On zapravo nije razumeo šta u ovom kontekstu znači reč pre. Kad sam mu objasnio, istog trenutka je kliknuo na 83.
Zatim sam se vratio do Kevina da vidim da li je sabrao 8 i 3 i zatekao ga kako prstima crta roze linije po beloj površini na jednoj od zilion aplikacija koje ovakve spravice imaju, a koje zapravo samo služe ometanju dece u radu.
“Jesi li uspeo da sabereš?” pitao sam ga.
“Ne želim.” uzdahnuo je. “Mogu li da igram igricu?”
Škole širom sveta ubrzano uvode nove tehnologije u svakodnevnu nastavu, uz ohrabrenje zaljubljenika u tehnologije i filantropa poput Bila Gejtsa i Marka Zukerberga. Galup, organizacija koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja, utvrdila je da na zapadu postoji veliki entuzijazam za upotrebu tehnologije u nastavi među edukatorima. Među direktorima njih čak 96% podržava „intenzivniju upotrebu tehnologije u nastavi“ dok je među učiteljima taj procenat nešto manji, oko 85. Ali, kada su upitani da li imaju bilo kakav podatak ili dokaz o tome da tehnologije koje koriste u radu donose bolje rezultate, nisu mogli da daju odgovor.
A dokazi su, u najboljem slučaju, dvojaki. Neka istraživanja su pokazala pozitivne efekte, ali od skromne upotrebe kompjutera u nastavi, naročito kada je reč o matematici. Ali većina podataka pokazuje negativan uticaj njihove upotrebe na rezultate testova.
Studija koju je OECD sproveo, a u kojoj su učestvovali milioni srednjoškolaca iz 36 zemalja pokazala je da oni koji su intenzivno koristili kompjutere u nastavi pokazuju mnogo lošije rezultate učenja, čak i kad se u obzir uzme socijalna pozadina i demografski podaci.
Prema jednoj drugoj studiji, studenti na američkim fakultetima koji su koristili laptopove ili druge digitalne uređaje na predavanjima imali su lošije rezultate na ispitima. Osmaci koji su Algebru učili onlajn to su mnogo slabije savladali od onih koji su učili u direktnom kontaktu sa nastavnikom.
Za nevolju, postoje i dokazi da studenti koji spadaju u bilo kakvu ranjivu kategoriju (socijalno, materijalno, nacionalno…) provode više vremena koristeći digitalne uređaje od svojih privilegovanijih kolega.
Pa zašto su ti uređaji zapravo smetnja u procesu učenja? Ponuđeno je nekoliko objašnjenja. Kada učenici čitaju tekst sa ekrana, pokazalo se da slabije prihvataju informacije nego kada čitaju s papira. Drugi razlog je i odvlačenje pažnje koje je karakteristično za digitalne uređaje, bilo da je reč o srednjoškolcu koji je prekinuo to što radi da bi proverio Instagram obaveštenje koje mu je stiglo ili prvaku koji je rešio da odigra neku igricu.
Ali, pored ova dva, postoje i dublji razlozi.
Jedan od njih je motivacija. Da je od Kevina učitelj zatražio da sabere 8 i 3 velika je šansa da bi bio više motivisan da to uradi nego kad to od njega traži tablet. “Drugačije je kada učite od osobe u koju imate poverenja i s kojom imate dobru komunikaciju“ kaže kognitivni psiholog Daniel Vilingam. “To znači da vam je stalo do toga šta ta osoba misli o vama, pa ćete biti voljni i da uložite malo više truda.“
Čućete često i pobornike upotrebe digitalnih tehnologija u nižim razredima osnovne škole kako kažu da ona omogućava da se pred svakog učenika stavi različit sadržaj i time individualizuje nastava. Ali, dozvoliti đacima da biraju šta će učiti u tako ranom periodu može dovesti do ozbiljnih rupa u znanju. Jedan od skeptika kada je reč o individualizaciji gradiva rekao je: „Da su mene pustili da biram šta ću učiti u nižim razredima osnovne škole, postala bih stručnjak za princeze i kuce.“
Još jedan problem tehnologije je što ne ume da pročita izraz lica zbunjenog đaka. Kada Kevin nije razumeo zadatak koji mu je tablet postavio, tablet to nerazumevanje nije mogao da prepozna. Ali, da je pred njim bila učiteljica, ona bi po njegovom izrazu lica jasno videla da neki deo zadatka nije razumeo. Dakle, tehnologije služe kao sistem za isporuku informacija. I tu se stvar završava. Ako su informacije isporučene na nelogičan ili nerazumljiv način, tablet neće shvatiti da dete nije razumelo zadatak. Za to je ipak potrebno ljudsko biće.
Priredila A. Cvjetić
Izvor: Technologyreview.com
Napišite odgovor