U odeljenju prvog razreda koje sam posetio pre nekoliko godina, većina šestogodišnjaka koristila je tablete ili kompjutere. Radili su nezavisno, svako za sebe, rešavajući matematičke probleme od kojih je svaki, navodno, bio prilagođen detetu koje rešava i njegovim mogućnostima. Učitelj je za to vreme radio s jednom manjom grupom dece. Prišao sam jednom dečaku, recimo da se zvao Kevin, koji je zbunjeno gledao u ekran na kome je pisalo „zbroj 8 i 3“. Dečak je, ne znajući šta drugo da radi, pritisnuo dugmence „preslušaj“. Ali ni posle toga nije dao odgovor na postavljeno pitanje.
“Znaš li šta znači zbrojiti?“ pitao sam. Odmahnuo je glavom i objasnio sam mu da to znači sabrati. Nastavio sam dalje kroz učionicu. Posmatrao sam decu čiji su tableti prikazivali rečenice poput „zaokruži 89 do najbliže desetice“. Ako Kevin nije razumeo „zbroj“, mogu li druga deca razumeti „zaokruži“?