U brzinama savremenog društva čovek se očigledno ne može snaći bez neke vrste instant proizvoda, nečeg trenutnog, lako pripremivog, što će mu dati trenutnu energiju i zadovoljstvo. U moru instant proizvoda koji nam se nude kao preko potrebni, na tržištu se pojavio jedan koji je okupirao prosvetni sistem i ustanove u kojima se taj sistem sprovodi. Iako od određenih proizvoda te vrste može postojati i neka korist, od instant znanja, sigurno ne. Srpski prosvetni sistem, višegodišnji putnik u bespuće, uhvatio se čvrsto za slamku koja se zove, instant znanje. Pod plaštom stručnog usavršavanja, tom davljeniku pokušava se trenutno, lako i brzo upumpati dah, kako bi isplivao na površinu, ili možda, kako bi što duže bio u ulozi tog putnika.
Trenutno i lako ne može se zadobiti ništa kvalitetno, ne može se doći ni do čega vrednog, a kamo li do znanja.
U školi vas vrednuju po broju bodova skupljenih na tim pseudostručnim usavršavanjima van ustanove ili u samoj ustanovi. Razlike među profesorima se već primećuju, jer su pojedinci kao iz katapulta krenuli da svoju vrednost potvrde što većim bodovnim saldom, dok pojedinci videvši da ta lakoća kojom se potvrđuje ili opovrgava nečiji kvalitet nema nikakvo utemeljenje u znanju, i dalje se bore s vetrenjačama koje i dalje vrte istu priču. Svi vidovi stručnog usavršavanja uglavnom su vezani za pitanja metodike koja se nametnula kao jedino bitan deo nauke, iz razloga što su nam se deca odavno otrgla kontroli, pa sada tražimo sve bolje načine da ih privolimo da uče. Da nam je nešto i korisno ponuđeno na tim seminarima, kao što nije (90% seminara po iskustvu prosvetnih radnika su beskorisni), iza tog trenutno i lako nabildovanog profesora mora da stoji gromada, stub i tvrđava znanja, koja će sve to da prenese učenicima. Očigledno je lakše sedeti osam sati na seminaru, za to dobiti potvrdu o savladanim veštinama, uz to obogatiti bodovni saldo kojim se vaš kvalitet meri, nego uhvatiti se u koštac sa pojedinim studijama ili validnom stručnom literaturom koja može brojati i hiljade stranica.
Znanje spakovano u bodovni papir, učenik spakovan u evidencioni papir (portfolio), a rezultati komično okrenuti naglavačke. Nikada više petica i odličnih učenika, a nikada manje obrazovane i vaspitane dece. Kod nas je očigledno sve čudno i naopako.
Pojedinci videvši na primeru pojedinih državnika i političara da se do uspeha dolazi lako i brzo, završavajući instant večernje fakultete, sprovode istu politiku i u svom stručnom usavršavanju. Seminari i drugi ponuđeni oblici stručnog usavršavanja raj su za one koji su svoje sticanje znanja okončali onog trenutka kada su napustili fakultetske klupe. Neprekidnim forsiranjem i nametanjem takvih vidova usavršavanja, prosvetni radnici se drže pod stalnim pritiskom, tako da njihov rad kao oblik stvaralaštva može produkovati smanjenu kreativnost i kvalitet. Mogu se primetiti brojni direktori i nastavnici u školama koji su prepoznali tu obmanu instant znanja, pa ne sprovode naložene mere i ne posećuju tu lažnu tvorevinu. S druge strane, brojni se ipak drže naloženog kao pijan plota, izgovarajući u svakoj prilici poznatu mantru: stručno usavršavanje, seminari, bodovi. Takvi direktori i nastavni kadrovi imaju želju da se pokažu pred organima vlasti kao sposobni u sprovođenju mera (iako su one po prosvetu pogubne), pa su im samim tim i namere usmerene negde drugde, a ne u vaspitanje. Onaj ko je žedan znanja i koji sve stečeno želi da prenese na decu, ne može se pomiriti zadovoljavanjem određene forme kao mere kvaliteta i vrednosti.
Stručno usavršavanje u osnovnom i srednjem obrazovanju, moglo bi se sprovoditi kao što se sprovodi na fakultetskom nivou, u vidu simposiuma. Na dobro utvrđena pitanja, probleme i teme sa kojima se susrećemo u nastavi, prijavljivali bi se učesnici, koji bi iz svog iskustva izložili svoja viđenja i znanja. Danas nam se nameću pojedini „licencirani“ predavači sumnjivih kvaliteta, licencirani od svojih političkih kompanjona, prodajući maglu oslepelim prosvetnim radnicima. Način na koji dolaze do licenci je instant, odnosno lak i brz kao i njihovo znanje. Poznavajući neke lično, mogu samo da kažem da ocrtavaju sliku pomenutih političara koji u životu nikada nisu radili i čija su prva radna mesta bila poslanička ili ministarska.
Nije mi jasno kako sve usavršeniji prosvetni kadrovi izvode na put sve lošije generacije. Kada sam na sednici govorio o pogubnim rezultatima našega stručnoga usavršavanja, pokazujući na rezultate, odnosno na decu, dobio sam odgovor da mi moramo da se usavršavamo jer nam je tako naloženo od ministarstva. Mantra koju sam ranije naveo i čiji koren se nalazi u neznanju, uništava naše ustanove znanja iz kojih izlaze neznalice, i lako zaključivo, učene od Nas samih neznalica. Sistem koji i od loših pojedinaca napravi dobru ekipu koja daje rezultate je pravi sistem. U našem slučaju, bez obzira na kvalitet igrača, naš sistem daje očajne rezultate, te ga pod hitno treba menjati.
Da bi se vratili na put blagostanja prosvetnog sistema i izronili iz dubina bespuća moramo odbaciti svaki vid instant znanja, nametanog nam od prosvetnih dušebrižnika, kao puta bez alternative.
Vanja Dimitrijević